Džordž Orvel (2. deo)

II deo:

Orvelov mit

Mnogo prostora u studijskim vodičima i u ispitnim papirima,je posvećeno samom Orvelu. Njegova uverenja ''napad kao glas cele generacije'' kao što je Alan Braun to pomenuo,su pažljivo zasnovane.

''Orvel je bio društven i rodoljub,a verovao je u porodičan život...Orvel je bio nesebičan,blag i pristojan...Orvel je voleo životinje ...Možda preuveličavajuće,ali suštinski,jedan od njegovih drugova ga je nazvao ''svetcem''.

''Njegova samostalna ideja je bila da bude čovek koji iznosi bolne istine,koje ljudi iz različitih razloga ne žele da pogledaju; i...kao predstavnik engleskog morala i savesti...On je bio posmatrač,čuvajući zdrav razum koliko je to mogao o onome što je video, ostajući odgovoran objektivnoj istini...Orvel je uvek stavljao ogromnu veru u objektivnu istinu...Pisac koga Orvel vidi,naročito pisac proze,je zaštitnik jednostavnosti,objektivnosti i iskrenosti činjenica i tako u našim godinama on postaje zaštitinik čovekovog duha.''

''Ukratko,celom dužinom svog zrelog doba i rada,je ostao plahovit i pošten čovek,čak i pred sobom.''

U ovom članku zasnovanom na Orvelovim ispitivanjima,Alan Braun čini prateća posmatranja o načinu, kojem je Orvelov mit nejasno odskočio u izučavanju njegovih tekstova.

''Orvelov mit uključuje tip kanonizacije.Verzija individualnosti kao otelotvorenje čovekove vrednosti vodi neminovno njegovom statusu kao '' istinitom vođstvu''.Ovo je znatiželjna retorička mešavina : moralnih vrednosti i ''hrabrosti'',''časti'' i ''simpatije'' koje su povezane direktno sa kriterijumom ''objektivnosti'' i '' iskrenosti'' činjenica.''

Poenta svega ovoga je, da je svaki nagoveštaj događaja prosto Orvelova poenta pogleda koja je oduzeta od izjednačavanja.Reći čitaocu da je Orvel neutralan,politička poenta može biti napravljena :

''Bazirajući svoj argument na ličnom iskustvu i zdravom razumu,ali uglavnom na posmatranim činjenicama,Orvel dolazi do zaključka da je socijalizam u njegovo vreme bio nerealan i irelevantantan.''

Kao što Braun kaže,

''Ko može opovragavati 'zdravorazumske','činjenice' i iskustva...?Totalna odsutnost sumnje ili kvalifikacija mora biti naklonjena studentima da progutaju mišljenje i izmišljotinu kao prihvatajuću činjenicu...trajna uloga umetnika kao čoveka koji govori istinu, je da obuzda političku funkciju.Iskustvo,zdrav razum,realizam i čast su svi aspekti potpunog i proizvedenog ličnog obeležja.Zajedno uzeti,oni obezbeđuju platformu od koje politička stanovišta mogu biti stavljena preko obrazovanja,bez sumnje u pristrasnost ili indoktrinaciju.Stavljajući Orvelovu poentu pogleda (taj razlog i uljudnost) nije stvarno stavljanje poente pogleda uopšte.To je način viđenja pored prolaznosti političkog konflikta,do mnogih bazičnih istina ljudske prirode i morala...Orvel kao predstavnik i glasovornik tih godina je prikazan kao onaj koji sadrži različitosti i kontradiktorne crte njegovog vremena.Konfliktni elementi postižu obazrivu harmoniju u Orvelovoj personi : socijalistički kritičar socijalizma,idealista/realista,subjektivan/participativan/objektivan posmatrač.To je levo od Orvelovog prikaza,konačno, do rešenosti velikih debata između levice i desnice,do tvrdnje o srednjem putu između ideologija i sila koje su u konfliktu...Razlažući kontradikcije između komunizma i fašizma u istorijskoj i teoretičkoj formi,put je otvoren za sam socijalizam lišen zadovoljenja.Orvelov socijalizam može biti smanjen na nominalnu vrednost i milosrdan odnos ostalih,do moralnog subjektivizma koji doziva ne više do sentimentalnog odgovora.Socijalizam kao moralna pobožnost je savršeno prihvatljiv...ali svaki pokušaj smišljanja društva i subjektiviteta kao organizovane promene mora biti primećen isključivo kao 'pretnja'.Socijalizam je izjednačen sa fašizmom...slika satire, zdravog razuma je ono što nas podseća na ono što mi već znamo i ustupa nam njenu neminovnost.Ako je politička promena jedna iluzija,mi moramo ustanoviti podršku estetike,konstante i inercije.''

Vraćajući se na samu knjigu,neki mogu videti da studijski vodič ne može biti zakrpa na realnoj stvari.Orvel pokušava da povrati neku vrstu bizarne teorije bazirane na mešavini trockizma i ljudske prirode kao argument, da bi nam pokazao kako revolucije generalno i posebno Ruska revolucija ne mogu funkcionisati.Većinom,svinja koja pretpostavljamo predstavlja Marksa,ima san koji se prenosi na životinje kao njegov umirući manifest :

''Čovek je jedini realni neprijatelj koga mi imamo.Sklanjajući čoveka sa scene i osnovni uzrok gladi, odnosno nerada je poništen zauvek.Bez argumentovanosti morate voditi kao pokušaj.Nikada ne slušaj kada ti kažu da čovek i životinje imaju zajedničke interese,odnosno da prosperitet jedne strane donosi prosperitet svih.Sve su to laži.''.(Orvel)

Niko u svom zdravom razumu ne može izjednačiti teorije Marksa sa ovi brbljanjem.Naravno da čovek i životinje imaju zajednički interes.Orvel proračunato uređuje poredak stavljajući marksizam pod svetlost absurda, izjednačujući sa ogromnom količinom gluposti.Marksizam je prezentovan kao teorija naivnog idealizma,koji u praksi vodi do cinične tiranije.Glavna poenta Životinjske farme,zamišljena je da izgleda tako da ljudska bića nisu ništa bolja od životinja;da ljudska priroda odlučuje o svemu.Neki ljudi su rođeni da vladaju i ostali da zauzimaju povoljniji položaj;svi pokušaji da se promeni sistem vodiće jedino do nečeg goreg,zbog toga mi moramo da budemo zahvalni zbog onoga što imamo.Na žalost po Orvela,tu je i očigledan zaslepljenost poletnošću u planu.On uzima drugačije vrste da reprezentuje drugačije klase,ali dok je možda tačno to da su neke životinje pametnije,brže i jače od ostalih,prirodno usmerene na lov onih koje su slabije,klasna struktura našeg društva nije refleksija takvih prirodnih razlika.Ljudski rod je jedna vrsta.Svaki pokušaj da se zadovolji klasno deljenje društva govoreći da vladajuća klasa zapoveda zato što je mnogo inteligentnija i vrednija,dok su siromašniji jednostavno glupi ili lenji je najgora vrsta reakcionarnog đubreta,vredna poštovanja koliko i svaki nacista.Stephen Sedley je to primetio,

''Orvelov argument je podignut na drugačiji nivo : to je taj socijalizam koji u bilo kojoj formi nudi zajedništvo među ljudima i ne više nade od kapitalizma;to će biti prvo izdajstvo i onda će držati do usvajanja onih osobina,koje ljudska bića imaju u zajedništvu sa zverima;i ta nesposobnost i povremeno dobro pravilo kapitalizma,koje napokon čuva zveri kontrolišući ih,je manje zlo.Ta propozicija je njegova alfa i omega.''

Ono čega se izgleda ni Orvel ni Sedley ne sećaju je to nije samo kapitalizam taj,sa kojim mi imamo posla,već i imperijalizam.Ako se to Orvelu pokazalo da je kapitalizam u Britaniji s vremena na vreme dobar,to je zato što dređena sekcija radnika u ovoj zemlji snabdevena super-profitima ekstraktovanim tako brutalno od ugnjetavanih naroda.On je sam radio za imperijalističku policiju u Burmi i mora da zna tačno kako je ''dobro'' britansko pravilo uticalo na kolonijalne narode.

Mnogo toga je napravljno od strane trockističkih i buržoaskih novina slično Orvelovom samoproklamovanom socijalizmu.Gde je,mislimo se,dokaz za bilo koju takvu stvar?Može li neko da postane socijalista bez ikakvog čitanja ili razumevanja bazičnih tendencija socijalizma?Karakteristika koja se otvoreno pokazuje u Orvelovom radu je njegova arogancija.Ne znajući ništa o tome šta se dešavalo u Španiji, Orvel nije imao nikakvu nedoumicu u izjavama koje su se odnosile na vojne i političke stvari tamo.Ne znajući ništa o socijalizmu,Orvel je pao na prepreci kritike svih onih koji su ''izdali'' takav socijalizam.Priznajući : ''Ja nikada nisam posetio Rusiju i moje znanje oko toga jedino sadrži ono što se moglo naučiti čitajući knjige i novine'',pristupio je pisanju Životinjske farme sa punim ubeđenjem u svestranost svih detalja Revolucije.U svom uvodu Ukrajinskog izdanja,Orvel kreira sliku engleskog političkog života u kasnim 40-im gde ne izlaže samo svoje nepoznavanje i nedostatak iskustva u političkoj materiji,već takođe i svoje zaprepašćenje,višeklasnu stvarnost,državnu školsku aroganciju.Kriveći naivna stanovišta britanske javnosti relativne slobode engleskog političkog života, on nastavlja govoreći :

''Još jednom moramo da se podsetimo da Engleska nije kompletno demokratska država.Ona je takođe kapitalistička zemlja sa veliki klasnim privilegijama (iako sada posle rata ima endenciju da izjednači svakoga) sa velikim razlikama u bogatstvu.Ali i pored toga to je zemlja u kojoj ljudi žive zajedno već nekoliko stotina godina bez znanja za građanski rat,u kojoj su zakoni relativno pravedni a u zvanične vesti i statistike možete imati skoro potpuno poverenje, i na kraju ali ne i poslednje u kojima sadržina i glasanje manjinskih grupa ne predstavlja nikakvu smrtnu opasnost.U takvoj atmosferi čovek na ulici nema razumevanja za stvari kao što su koncentracioni kampovi,masovne deportacije,hapšenje bez optužbe,novinska cenzura itd...Sve što on čita o zemlji kao što je SSSR je automatski prevedeno na englesku terminologiju i on napušta naivno prihvatanje laži totalitarne propagande''.

Orvel je sasvim jasno osetio da je britanska javnost bila toliko glupa, da bi razumela sve u vezi Rusije šta je on bio sve sposoban da izjavi na osnovu jednostavnog čitanja buržoaskih novina.Ovo je sve izjavljeno od čoveka koji očigledno ne razume društvo u kojem je živeo i sigurno ne razume bazične principe marksizma-lenjinizma,pretvarajući se da ih brani.

Ovo Orvelovo razumevanje fašizma ne vredi ništa i pretnja tome postavljena tokom 30-ih je potpuno neusaglašena,kao što je zaključio Bill Alexander u svom članku Džordž Orvel u Španiji :

''Orvelov boravak u Španiji je potekao u ogromnom ignorisanju pozadine,situacije i snaga koje su bile umešane.On je priznao : ''kada sam došao u Španiju,ja nisam samo bio nezainteresovan za političku situaciju već ni za šta od toga''.Slično mnogim evropskim intelektualcima on nije razumeo esenciju same borbe između slobode i fašizma.Hitlerova brutalna destrukcija demokratije u Nemačkoj i crnokošuljaško nasilje protiv oponenata u Britaniji 1934 mora da je prošlo nezapaženo kod njega.Krik,njegov biograf mogao je to da napiše pre marta 1936,kada je Orvel video crnokošuljaše kako biju sumnjive ljude na mitingu u Barnsliju,'nema nagoveštaja pre ovog incidenta i bilo kakve velike brige kod Orvela što se tiče prirode i širenja fašizma'...

''Orvel nije imao razumevanja svetsku važnost borbe u Španiji,on je znao sasvim malo o nacionalnim naporima Vlade Narodnog Fronta da ostvari ujedinjenje fronta protiv fašizma,on nikada nije video republikansku zastavu,nikada se nije slagao sa akcijama POUM-a – uzeo je pušku u ulozi jednog autsajdera,žurnalistički pogled za iskustva koja bi oblikovao u budućoj knjizi...''

''Njegovo nepripadništvo zajedničkom duhu Narodnog Fronta Španije je jasno izloženo u njegovom ciničnom odbijanju činjenice da ranjeni vojnici traže povraćaj na front.To se dogodilo!Bez ovog duha republikanske snage,brojčano slabije i oružano slabije,nisu mogle da imaju borbenost još osamnaest meseci posle Orvelovog odlaska kući.Otpor Franku ne bi imao istrajnost bez obzira na četrdesetogodišnji teror i reperesiju koja je propratila njegovu pobedu...''

''Fundamentalan razlog Orvelovog stava prema ratu – na vrhu njegove britanske višeklasne arogancije i lične objektivnosti pisanja knjige – bio je njegov nedostatak razumevanja antifašističkih osećanja.On je posetio,sa jednim okom na buduću knjigu,Španiju i mesta izvan Londona.Imajući ovlašćenje da napiše knjigu, zaključio je posetu oskudnim industrijskim područjima severne Engleske.Ali tamo nije bilo smisla za indentifikaciju sa čovekom i ženom uhvaćenim u kapitalističkoj krizi – nije bilo razumevanja za 'tamošnju situaciju,ni situaciju moje porodice gde sam ja živeo'.Horori fašizma u Italiji i Nemačkoj nisu ga načinili da stvori bes,a takođe i emocionalno zabrinutim da bi uradio nešto.Ovaj nedostatak dubokih osećanja,skoro neutralnih,pokazali su se kroz njegovo pisanje...Orvel nije osećao bes prema čoveku koji ga je ranio – zbilja želeći da mu čestita na njegovom dobrom gađanju.On sigurno nije bio zabrinut zbog svoje odsutnosti na liniji bitke.Orvel je video rat kao igru,kao materijal za knjigu.''

Orvelov nedostatak razumevanja politike,kombinovan sa njegovim prikrivenim antikomunizmom, značio je to da je on pokušavao da publikuje Životinjsku farmu 1943, kao što je budući humanizam bio odlučen i Sovjetski Savez je bio ceo ''žrtvovan'' na osnovu Staljingrada.Posle izdavačevog objavljivanja,sve dok se rat nije završio,knjige su služile kao oruđe u dolazećem Hladnom Ratu koji je to prepoznao.Pišući u Gardijanu avgusta 1995,Stuart Jeffries je rekao da iako su ''mnogi od onih koji su čitali knjigu bili strastveni desničari, za priču koja se pojavljuje da bi pokazala eks-socijalističku izdaju njegovih verovanja...knjiga je uglavnom usmerena na odanost onih koji su verovali da je SSSR bio pravi put i istina.''

Orvel doušnik tajne službe

Ako je još dokaza potrebno za Orvelova antikomunistička uverenja,to je obelodanjeno 1996 godine u vezi sa 1949,kada je Orvel nudio bezbednost tajnog delovanja Stranoj Kancelariji Propagandnih Jedinica povezanih sa obaveštajnim službama i imena pisaca kojima može biti povereno da pišu antikomunističku propagandu,a takođe i imena pisaca i žurnalista koje je on smatrao za 'kripto-komuniste' i 'drugare sa putovanja'.Ova jedinica je smestila atlantskoj vladi odgovornost za ''razvoj komunističke pretnje kroz sve fabrike Zapadne civilizacije''.Dobro poznati pisci,kao što su Betrand Russell,Stephen Spender i Arthur Koestler su upotrebljeni za davanje pogrešnih informacija u vezi sa SSSR-om,istočno-evropskim narodnim demokratijama i komunističkim partijama zapadne Evrope.Novine su takođe slobodno pokazivale da IRD (Informaciono Istraživačko Odeljenje) aktivno promoviše publikacije Životinjske farme na stranim jezicima,a na mestima kao što su Saudijska Arabija,gde su anti-imperijalističke aktivnosti pretile naftnim prihodima imperijalizma.Tako mi možemo ovde videti:

''Ono što je privuklo buržoaziju kod ovog trećerazrednog pisca nije njegova lažna podrška idealima Oktobarske Revolucije,već njegova stvarna mržnja prema idealima komunizma.Imajući Orvelovu karakterizaciju Staljina i Komunističke Partije Sovjetskog Saveza koju je on vodio,odgovara istini – da je napravio Staljina ljubimcem imperijalističke buržoazije imali bi sigurnu eroziju revolucionarnih principa,a diktatura bi tada pretrpela slom stvarajući diktaturu cinične manjine.Staljinova Rusija bi tada bila strašno posramljena do tačke gušenja od strane imperijalizma.''

Ovo je bilo tačno zato što Staljinov SSSR nije bio podudaran sa slikom kreiranom od strane Orvela koja je predstavljana kao pretanja imperijalizmu i ovaj zaokret objašnjava buržoasko zadovoljstvo,zagrljaj priče i njegovo kontinuirano mesto kao prinudno čitanje studentima celog sveta.Dužnost je marksista-lenjinista da pobijaju klevete sadržane u Orvelovom radu i naoružaju neše mlade ljude sa znanjem koje im je potrebno da bi odbranili SSSR u i izvan učionice.Nastavljajući da krči put venama Trockog napadajući Revoluciju s leve pozicije,pokazuje sličan bolesni prezir prema običnom narodu i pokazuje sličan nedostatak vere u sposobnost radničke klase da oslobodi samu sebe.Orvel servira imperijalizam isto onako otvoreno kao i mnogi reakcionarni pisci,imajući više od zasluženih počasti koje su mu bile ukazane.