V deo:

Važan faktor – nedostatak lekova

3.Dozvolite nam sada da odgovorimo na treće postavljeno pitanje.Koliko je ljudi umrlo u radničkim kampovima?

Broj umrlih se menjao od godine do godine,od 5.2% 1934 do 0.3% 1953.Smrti u radničkim kampovima su bile uzrokovane generalnom nestašicom resursa u celom društvu,a naročito što se tiče medikamenata neophodnih za borbu protiv epidemija.Ovaj problem nije bio zastupljen samo u radničkim kampovima već je bio prisutan u celom društvu,kao što je predstavljao problem i u većini svetskih zemalja.Kada su otkriveni antibiotici koji su počeli da se koriste posle Drugog Svetskog Rata,situacija se radikalno promenila.U stvari najgore godine su bile one kada su nacistički varvari uticali na oštre životne uslove svih sovjetskih građana.Tokom tih četiri godine,više od pola miliona ljudi je umrlo u radničkim kampovima – polovina od ukupnog broja umrlih tokom 20-to godišnjeg perioda o kome se govori.Ne zaboravimo da je u istom periodu tokom ratnih godina,25 miliona ljudi umrlo među onima koji su bili slobodni.Godine 1950 kada su se uslovi u sovjetskom Savezu poboljšali,a antibiotici uvedeni kao medikament,broj ljudi koji je umirao u zatvorima je spao na 0.3%.

4.Okrenimo se sada četvrtom postavljenom pitanju.Koliko je ljudi bilo osuđeno na smrt pre 1953 godine,naročito tokom čistki 1937-1938?

Već smo zabeležili tvrdnju Roberta Konkvista da su boljševici ubili 12 miliona političkih zatvorenika u radničkim kampovima između 1930 i 1953.Pretpostavlja se da je 1 milion ubijen u periodu između 1937 i 1938.Solženjicinovi prikazi uazuju na desetine miliona za koje se pretpostavlja da su umrli u radničkim kampovima – 3 miliona je umrlo u periodu od 1937-1938.Čak i veći prikazi su bili označeni u prljavom propagandnom ratu protiv Sovjetskog Saveza.Ruskinja Olga Šatunovskaja na primer navodi da je 7 miliona ljudi ubijeno u čistkama od 1937-1938.

Dokumenti koji se danas pojavljuju u sovjetskim arhivama,u svakom slučaju nam govore drugčije.Nephodno je ovde na početku pomenuti da je broj onih koji su osuđeni na smrt sakupljen iz različitih arhiva,a istraživači kako bi došli do približnog prikaza,prikupljali su podatke iz njih na način kojim se povećava rizik ka duplom obračunu i predstavlja procenu koja je veća nego što je ona realno.Saglasno Dimitriju Volkogonov-u,osobi koja je bila određena od strane Jelcina da vodi računa o starim sovjetskim arhivama,bilo je 30.514 osoba osuđenih na smrt od strane vojnih tribunala izneđu 1.oktobra 1936 i 30.septembra 1938.Još jedan deo informacije dolazi od strane KGB-a: sudeći po informaciji objavljenoj u novinama februara 1990,bilo 796.098 ljudi osuđenih na smrt za kontra-revolucionarne zločine tokom 23 godine od 1930-1953.Od ovih osuđenika po podacima KGB-a 681.692 osobe bile su osuđene između 1937 i 1938.Nije moguća dupla provera KGB-ovih prikaza,ali za ovaj poslednji deo informacije postoji otvorena sumnja.Bilo bi veoma čudno da je toliki broj ljudi osuđen na smrt za samo dve godine.Da li je moguće da je tog dana pro-kapitalistički KGB mogao da nam da tačne informacije pro-socijalističkog KGB-a?Bilo kako bilo,ostaje da se proveri da li je statistika koja leži ispod KGB-ovskih informacija uključivala među njima one koji su tokom 23 godine osuđeni kao obični kriminalaci kao i one koji su osuđeni kao kontra-revolucionari,ili je uključivala samo kontra-revolucionare kako je tvrdio pro-kapitalistički KGB u novinama objavljenim februara 1990.Arhivi takođe navode na zaključak da je broj običnih kriminalaca i broj kontra-revolucionara koji su bili osuđeni na smrt bio skoro jednak.

Zaključak koji možemo izvući iz svega ovoga je da je broj onih koji su bili osuđeni na smrt od 1937-1938 bio približno 100.000,a ne nekoliko miliona kako je tvrdila zapadna propaganda.

Takođe je potrebno imati u vidu da nisu svi oni koji su bili osuđeni na smrt u SSSR-u bili pogubljeni.Veliki deo smrtnih kazni bilo je preinačeno u kazne koje su se odnosile na zatočeništvo u radničkim kampovima.Veoma je važno takođe napraviti razliku između običnih kriminalaca i kontra-revolucionara.Mnogi od onih koji su bili osuđeni na smrt su priznali zločine poput ubistava i silovanja.Pre 60 godina ovaj tip kriminalnog dela bio je sankcionisan smrću u velikom broju zemalja.

Pitanje broj 5 : Koliko dugo u proseku su iznosile zatvorske kazne?

Dužina zatvorskih kazni bile su predmet mnogih uvredljivih glasina tokom zapadne propagande.Uobičajena insinuacija je bila ta da robijanje u zatvoru Sovjetskog Saveza uključuje beskonačan broj godina u zatvoru – ko god je otišao u zatvor navodno nikada nije izašao.Ovo je apsolutno netačno.Uglavnom su oni koji su bili u zatvoru za vreme Staljina služili zatvorske kazne najviše 5 godina.

Statistika reprodukovana u ''American Historical Review’’-u pokazuje stvarne činjenice.Obični kriminalci u Ruskoj Federaciji 1936 dobijali su sledeće kazne: do 5 godina – 82,4%;između 5-10 godina 17,6%.10 godina je bila maksimalna zatvorska kazna pre 1937.Politički zatvorenici osuđeni u sovjetskim cilivilnim sudovima godine 1936 dobijali su sledeće kazne: do 5 godina 44,2%,između 5-10 godina 50,7%.Za one koji su bili osuđeni na zatvorske kazne u radničkim kampovima gulaga,gde su se inače i služile duže zatvorske kazne,statistika iz 1940 pokazuje da je do 5 godina služilo 56,8%,a između 5-10 godina 42,2%.Samo 1% je bio zatočen na duže od 10 godina.

Za 1939 mi imamo statistiku prezentovanu od strane sovjetskih sudova.Raspodela zatvorskih kazni je bila sledeća:do 5 godina 95,9%,između 5-10 godina 4%,preko 10 godina 0,1%.

Kao što možemo videti,pretpostavljene zatvorske kazne u SSSR-u su još jedan mit koji je širen na Zapadu u cilju borbe protiv socijalizma.

Laži o Sovjetskom Savezu : zaključak diskusije o istraživačkim izveštajima

Rukovođenje istraživanjima od strane ruskih istoričara,pokazuje realnost totalno drugačiju od učenja u školama i univerzitetima kapitalističkog sveta za poslednjih 50 godina.Tokom ovih 50 godina hladnog rata,nekoliko generacija je učilo jedino laži o SSSR-u,koje su ostavile duboku impresiju na mnoge ljude.Ove činjenice su takođe materijalizovane u izveštajima koje su iznela francuska i američka istraživanja.U ovim istraživanjima su reprodukovani podaci,prikazi i tabele u broju onih koji su zatočeni i koji su umrli i bili su predmet intenzivne diskusije.Ali najvažnija stvar koju treba zabeležiti je to da zločini počinjeni od strane ljudi koji su bili zatočeni nikada nisu uzimani u razmatranje.Kapitalistička politička propaganda je oduvek prezentovala sovjetske zatvorenike kao nevine žrtve,a istraživači su uzimali ove pretpostavke bez ikakvog ispitivanja.Kada su istraživači prelazili sa svojih kolumni i statistika na komentare o događajima,njihova buržoaska ideologija je došla do izražaja – ponekad sa više nego smešnim rezultatima.Oni koji su bili osuđeni pod sovjetskim kaznenim sistemom su tretirani kao nevine žrtve,ali činjenica je da je najveći deo njih pripadao lopovima,ubicama,silovateljima...itd.Kriminalci ove vrste ne bi se nikada smatrali nevinim žrtvama od strane novinara,da su njihovi zločini počinjeni u Evropi ili Americi.Ali čim su zločini počinjeni u SSSR-u,to je već druga stvar.Nazvati ubicu ili osobu koja je silovala najmanje jednom - nevinom žrtvom je veoma podla i prljava igra.Neki zajednički smisao potrebno je ustanoviti kada se komentariše sovjetsko pravo,najmanje u odnosu na kriminalce osuđene za najteža dela čak i kada to ne može biti upravljeno u odnosu na prirodu kazne,ono bar u odnosu na prikladnost zatočeništva ljudi koji su počinili zločin ove vrste.

Kulaci i kontra-revolucija

U slučaju kontra-revolucionara,takođe je potrebno razmotriti zločine za koje su bili optuženi.Navešćemo dva primera kako bi pokazali važnost ovog pitanja : prvi je taj da su kulaci osuđeni početkom 1930-ih,a drugi je taj da su zaverenici i revolucionari osuđeni u periodu od 1936-1938.

Sudeći po istraživačkim izveštajima pošto su trgovali sa kulacima,bogatim seljacima,bilo je oko 381.000 porodica,a 1.8 milion ljudi je poslato u egzil.Manji broj ovih ljudi bio je osuđen da služi kaznu u radničkim kampovima ili kolonijama.Ali šta je uticalo na porast ovih kazni?

Bogati ruski seljak – kulak,činio je zavisnim siromašne seljake stotinama godina bezgranično ih tlačeći i eksploatišući.Od 120 miliona seljaka 1927,10 miliona kulaka živelo je u luksuzu dok je 110 miliona zivelo u nemaštini.Pre revolucije oni su živeli u najvećoj mogućoj nemaštini.Bogatstvo kulaka bilo je bazirano na loše plaćenom radu siromašnih seljaka.Kada su siromašni seljaci počeli da se udružuju na kolektivnim farmama,glavni izvor bogatstva kulaka je nestao.Ali kulaci nisu odustali.Oni su pokušavali da povrate eksploataciju koristeći izgladnjivanje.Grupe naoružanih kulaka napadale su kolektivne farme,ubijajući siromašne seljake i partijske radnike,podmećući požare na poljima i ubijajući stoku.Prouzrokujući izgladnjivanje među siromašnim seljacima,kulaci su pokušavali da obezbede stalnu nadmoć i svoje pozicije u društvu.Ovakvi katastrofalni događaji nisu bili očekivani od strane ovih ubica.Ovoga puta siromašni seljaci podržali su revoluciju dokazujući da su snažniji od kulaka koji su pobeđeni,zatočeni ili poslati u egzil,a mnogi su i poslati na prinudan rad u radničke kampove.

Od 10 miliona kulaka 1.8 milon je poslat u egzil ili je zatočen.Možda je bilo nepravde i bespotrebnih napada na kursu ove masovne klasne borbe u okviru sovjetskog seljaštva,borbe u kojoj je učestvovalo 120 miliona ljudi.Ali možemo li mi kriviti siromašne i ugnjetene u njihovoj borbi vrednoj života,u borbi da osiguraju svojoj deci budućnost kako ne bi umrla nepismena,za nedovoljnu ''civilizovanost'' ili pokazivanje bezmalo ''milosti'' u svojoj presudi?Može li neko da uperi prst u ljude koji stotinama godina nisu uspevali da naprave napredak u civilizovanosti i optužiti ih za necivilizovanost?I recite nam,kada je kulak eksploatisao civilizovano ili milostivo u svom odnosu prema siromašnim seljacima tokom godina beskonačne eksploatacije?!

Čistke 1937 godine

Naš drugi primer,gde su kontra-revolucionari osuđeni od 1936-1938 što je pratilo čistke u partiji,armiji i državnom aparatu,imao je svoje korene u istoriji revolucionarnog pokreta Rusije.Više miliona ljudi je učestvovalo u pobedonosnoj borbi protiv cara i ruske buržoazije,a mnogi od njih su se pridružili Ruskoj Komunističkoj Partiji.Među svim ovim ljudima bilo je nažalost i onih koji su ušli u partiju iz nekih drugih razloga,a ne zbog borbe za proleterijat i socijalizam.Ali klasna borba je bila takva da često nije bilo vremena a ni prilike da se novi militanti partije provere.Čak i militanti iz drugih partija koji su sebe zvali socijalistima i koji su se borili za Boljševičku partiju su pristupili Komunističkoj Partiji.Brojnim novim aktivistima date su važne pozicije u boljševičkoj partiji,državi i vojnim snagama zavisno od njihove idividualne mogućnosti u vođenju klasne borbe.Ovo su bila veoma teška vremena za mladu sovjetsku državu,a bilo je i velikih nedostataka kadrova – ili čak ljudi koji su mogli da čitaju – prisiljavajući partiju da načini nekoliko zahteva u pogledu kvaliteta novih aktivista i kadrova.Zbog ovih problema koji su nastali,pojavile su se kontradikcije koje su podelile partiju u dva tabora – na one koji su krenuli snažno napred u borbu za izgradnju socijalističkog društva i drugih koji su smatrali da još nisu sazreli uslovi za izgradnju socijalizma i koji su promovisali socijal-demokratiju.Poreklo ovih ideja leže na Trockom,koji se priključio partiju u julu 1917 godine.Trocki je bio sposoban s vremena na vreme da obezbedi podršku od strane nekih dobro poznatih boljševika.Ova opozicija ujedinjena protiv originalnog boljševičkog plana,donela je jednu od političkih opcija koje su bile predmet glasanja 27. decembra 1927 godine.Pre nego što je ovo glasanje uzeto u razmatranje,bila je prisutna velika partijska debata koja je trajala više godina i rezultat nije ostavio nikakvu sumnju.Od 725.000 glasova,opozicija je osigurala 6.000,što je iznosilo manje od 1% podrške aktivista koji su podržali ujedinjenu opoziciju.

Kao kosekvenca samog glasanja,gde je opozicija započela još jednom da vodi politiku u suprotnosti sa partijskom,Centralni Komitet Komunističke Partije odlučio je da isključi iz partije glavne lidere ujedinjene opozicije.Centralna opoziciona figura Trocki je proteran iz Sovjetskog Saveza.Ali priča o opoziciji nije se ovde završila. Zinoviev, Kamenjev i Zvdokine su nakon toga izvršili samokritku,kao i nekoliko vodećih trockista kao što su Pyatakov, Radek, Preobrazhinsky i Smirnov.Svi oni su još jednom prihvaćeni od strane partije kao aktivisti i još jednom zauzeli partijske i državne pozicije.U međuvremenu postalo je jasno da samokritika učinjena od strane opozicije nije bila iskrena,jer su opozicioni lideri bili ujedinjeni na strani kontra-revolucije svaki put kada se klasna borba zaoštravala u Sovjetskom Savezu.Većina opozicionara je isključena i ponovo primljena nekoliko puta pre nego što se situacija razbistrila kompletno od 1937-1938.