lll deo

Kolaboracija i dosluh

U junu 1941 godine,nacistička armija je ušla u Lviv,prestonicu zapadne Ukrajine.Nachitigall Battalion sastavljen od ukrajinskih nacionalista je nastupio kao nemačka prethodnica.Tokom prva tri dana jula Nachitagall Battalion je izvršio pokolj nad 7 000 Jevreja u okolini Lwow-a.Nejevrejski pisci,intelektualci i profesori koji su bili dobro poznati protivnici nacizma,takođe su ubijeni.U prvih 8 meseci nacističke okupacije 15% galskih Jevreja – 100.000 ljudi – zaklano je uzajedničkim akcijama Nemaca i ukrajinskih nacionalista.Više hiljada nacionalista koji su pobegli u Nemačku i u druge krajeve tokom nacističkog povlačenja,moralo je da prikrije svoju ličnu i kolektivnu krivicu za holokaust i izdaju sopstvene zemlje.Anti-semitistička i fašistička ideologija duboko je bila ukorenjena u istoriji ukrajinskog nacionalističkog pokreta.Vođe ukrajinskih nacionalista bile su na platnom spisku Nacističke Partije pre Hitlerovog napada na Sovjetski Savez.Ukrajinski nacionalistički bataljoni trenirani su u Nemačkoj pre rata,a neki su korišćeni u invaziji na Poljsku.Bataljoni Nachitigall i Roland ukrajinskih dobrovoljaca odvojeno su se borili zajedno sa nemačkom armijom,a kasnije 1941 bili su reorganizovani u policijski bataljon zaposlen u Belorusiji.Bez obzira na to što su ovi podaci vrlo dobro poznati,teoretičari genocidnog izgladnjivanja predstavljaju nacionaliste kao borce protiv Hitlerovog i Staljinovog režima i na neki način ih porede sa francuskim Pokretom Otpora.Na sličan način je iskrivljena i uloga 14-te Wafen SS Galicijske Divizije (takođe poznate kao Halychyna Divizija).Formirana je 1943,a glavna funkcija joj je bila brutalna borba protiv partizanskih jedinica.Čak i nakon nemačkog povlačenja iz Ukrajine,nacionalisti su stajali po strani nastavljajući da napadaju sovjetske linije snabdevanja.Nacionalističke trupe služile su Hitleru u Ukrajini,Poljskoj,Belorusiji,Čehoslovačkoj,Mađarskoj i Jugoslaviji.Ukrajinski kolaboracionisti su učestvovali u ubistvima stotina i hiljada ljudi u kampovima : Treblinka,Sobibor,Yenowska i Trawniki.Takva su bila ''anti-nacistička'' uverenja onih koje nacionalisti danas prezentuju kao ''borce za nacionalnu slobodu'',''heroje ukrajinskog naroda'' i ''patriote koje su se borile za slobodnu Ukrajinu''.

Posle rata

Posle pobede saveznika nad nacističkom Nemačkom,mnogi kolaboracionisti su potražili spas od pravde i odmazde u Severnoj Americi i mnogim drugim zemljama.Zapadne obaveštajne službe pomogle su nacističkim kolaboracionistima da emigriraju u nove domovine,a za uzvrat su tražili neki novi vid saradnje protiv Rusije.Internacionalna Izbeglička Organizacija kao što je ''Američka Komisija za Raseljena Lica'' u početku je smatrala ukrajinske naciste nepodobnim osobama za vize.Ovo nije sprečilo američku obaveštajnu službu da predstavlja ''Organizaciju Ukrajinskih Nacionalista'' kao grupu koja je bila angažovana u anti-nacističkoj borbi.Ovo je bilo potpuno fabrikovanje istinitih događaja,ali su ipak emigracione vlasti bile primorane da prihvate drugačije stanovište kvalifikujući ove ljude kao ''antifašiste''.Širom Istočne Evrope kolaboracionistima su obezbeđena radna mesta u radio i TV stanicama poput : Radio slobodna Evropa,Radio Slobode,Glas Amerike,kao i školama za obuku američkih obaveštajnih službenika u kojima su se bavili podučavanjem istočno-evropskih jezika.Neki od njih su trenirani za potencijalne operacije koje bi uključivale sabotažu u okviru SSSR-a,a ostali koji su bili živi svedoci ''komunističkog terora'' bili su zaduženi za pripremu američkog naroda u ratu protiv SSSR-a.Ukrajinsko ''genocidno izgladnjivanje'' bilo je jedno od mnogih tema.Na kraju krajeva,biti komunista je postalo mnogo važnije imigracionim vlastima u USA i Kanadi,nego to što je neko bio nacistički kolaboracionista.

Zaključak

Preko 65 godina lažne i politički motivisane kampanje pro-fašističkog izdavača Williama Hearsta bile su izložene od strane američkog žurnaliste Louisa Fischera.Istražujući zapise onih ljudi koji propagiraju kampanju o genocidnom izgladnjivanju danas,jedan od njih je i naveo Fishera da zaključi : ''Pokušaj je i suviše providan,a ruke su i suviše uprljane da bi se postigao uspeh''.

ll deo

Igra sa brokama

Teoretičari koji govore o genocidnom izgladnjivanju su veoma oštri pri tvrdnjama da su milioni ljudi umrli u Ukrajini.Njihova metodologija je kao i obično veoma sumnjiva.Orjentacioni reper Dana Dalrymple-ja objavljen je u ''Sovjetskim Studijama'' 1964 dolazeći do prikaza o 5.5 miliona,zasnovanim na prosečnim pretpostavkama 20-ak zapadnih žurnalista.Jedan od njih je i naš ''veliki prijatelj'' Thomas Walker. Dalrymple smatra da je Walker napravio pregled smišljeno pobegavši vođama puta,a prethodno je proveo nekoliko godina putujući po Rusiji.Slični prikazi Archbishop Canterbury-a su takođe ograničeni na taj broj;ovaj podržavalac Adolfa Hitlera sa puno entuzijazma je pokušavao da uzdigne pitanje gladi u Domu Lordova 1934,kada je ministarstvo spoljnih poslova ustanovilo da ne postoje dokazi da se podrži bilo šta što je usmereno protiv Sovjetskog Saveza.Najmanje što se može reći je to da je svedočenje Gospodina John Maynard-a renomiranog eksperta i naučnika koji je posetio Ukrajinu u leto 1933 godine bilo takvo,da je on nedvosmileno odbacio priče o genocidnom izgladnjivanju,a razrešen je dužnosti od strane nacionalista.

Hladnoratovska kampanja izbila je na površinu 1980-ih sa velikim publicitetom,imajući podlogu u Ukrajinskom Istraživačkom Institutu Harvardskog Univerziteta,koji je dugo bio centar antikomunističkih istraživanja.Knjiga ''Deveti krug'' prvi put je publikovana od strane ukrajinskih nacionalista 1953,a zatim ponovo objavljena 1983,redigovana i predstavljena od strane Harvardskog profesora Dr James Mace-a.Kritička recenzija ove knjige opisuje je kao ''polemičku,lišenu svake dokumentacije i sa nedostacima u školskom obrazovanju''.Otkriveno je da autor ne daje nikakve detalje o svojim aktivnostima tokom nacističke okupacije Ukrajine i ne iznosi nijedan omalovažavajući komentar na račun nacista.Još jednom su laži Thomasa Walker-a iskorišćene kao ilustracija,bez obzira na to što je autor tvrdio da je on bio lično svedok izgladnjivanja.Akademik Mace piše o materijalnim dokazima Walker-a: ''američki novinar poput Thomas Walker-a piše o jasnom grafičkom prikazu gladi,zasnovanom na njegovom svedočenju o onome što je video u Ukrajini 1933 godine''.Zabeleženo je i to da je Walkerovo putovanje trajalo do 1933,a ne 1934 godine.

Još jedan literalni doprinos koji govori o genocidnom mitu i izgladnjivanju u Ukrajini je onaj Walter Dushnyk-a '' 50-ak godina ranije : Holokaust gladi u Ukrajini.'' Predgovor ove knjige je iznet ni od kog drugog do Dalrympleja. Dushnykijevi koreni vode do evropskog predratnog fašističkog pokreta,u vreme dok je bio aktivan u Organizaciji Ukrajinskih Nacionalista.Još jednom nam kritički pregled i komentari o ovoj knjizi ukazuju da : ''materijal sadrži visoko emocionalne optužbe sa puno polemika,nego što se radi o nekakvoj školskoj analizi.I zaista on ima jako malo toga zajedničkog sa školskim programom,a nesporno je da u njemu ima manjka objektivnosti.''Još jednom su iste lažne i nedokumentovane fotografije iskorišćene kao ilustracija. Dushnyk računa koliki je broj umrlih usled gladi,projektujući predviđeni porast populacije (zasnovan na popisu iz 1926 godine),na navedeni popis stanovnika Ukrajine 1939 godine.Razlika je 7.5 miliona i stoga ovo postaje broj žrtava gladi.Nosens ovakve metodologije može se demonstrirati u odnosu na Kanadu 1930-ih,pokazujući da je 25% populacije Saskatchewana nestalo tokom velike depresije.U stvari broj stanovnika Ukrajine je porastao u realnom vremenskom periodu od 1926-1939 skoro 3.4 miliona.Iako nije moguće izneti tačan broj žrtava ukrajinske gladi,tvrdnje ljudi poput Dalrymplea,Macea,Dushnyka su se pokazale kao preuveličavajuće fabrikacije koje imaju za cilj da ojačaju njihove političke teorije o genocidu.

Žetva prevare

Kampanja o genocidnom izgladnjivanju dostigla je kulminaciju 1986 godine sa publikacijom knjige Roberta Konkvista ''Žetve tuge'' i proizvodnjom filma ''Žetve očajanja'' istraživačkog komiteta St. Vladimir Instituta.Film je pun starih nedokumentovanih slika i oslanja se na intervjue sa bivšim nacistima i ukrajinskim kolaboracionistima,kao i na intervuje dezertera iz SSSR-a.Čak se i Malcolm Muggeridge kratko pojavio.Producenti filma su očigledno pregledali više od milion metara trake,pre nego što su selektovali 720 metara koje će iskoristiti.Umesto bilo kakvog dokumentovanog dokaza i prezentacije gladi,montaža nedokumentovanog materijala je tiho prikazana uključujući Walker/Ditloff-ove fotografije,fotografije iz 1921/22 godine i ostale publikacije nacističke propagande.Ignorišući istinu,neke scene su pozajmljene iz filma o građanskom ratu i sovjetskih filmova 1920-ih.U suštini,izgleda da su ljudi koji su radili na filmu grebali po arhivama tražeći sitne delove starih snimaka ''rata i izgladnivanja'', koje bi ubacili u film stvarajući ogroman efekat na gledaoca i sjedinjujući ih sa pričama i intervjuima partizana.To je bilo priznato čak i od strane onih koji su na neki način učestvovali u tom poduhvatu,a sam film je bio široko prikazivan i hvaljen,čak i na Britanskoj televiziji.Oni koji su radili na filmu su primili nagradu i logističku podršku od strane nacionalnog saveta za film Kanade i novčanu nagradu od udruženja gledalaca – Multikukulturalizam Kanade.Film ''Žetve očajanja'' nije bio objektivan i to je bilo jasno,kao što nije bio ni dokumentovan iako se tvrdilo suprotno.To je bila samo nesazrela propagandna vežba za hladni rat.

Konkvistova knjiga ''Žetva tuge : Sovjetska kolektivizacija i teror izgladnjivanja'' bila je pokušaj legitimacije teorije o izgladnjivanju koju su kreirali pojedinci.Konkvistova povezanost sa desnicom i njegovo poricanje holokausta su dobro poznati.Jedno vreme bio je zaposlen u Britanskoj Tajnoj Službi koja se bavila širenjem dezinformacija u zavodu za informaciona istraživanja,a ključne stvari kojima su se bavili bile su ''treći svet'' i ''Rusi''. U Konkvistovom ranijiem delu ''Veliki teror'' tvrdilo se da je oko 5-6 miliona ljudi umrlo u periodu 1932-1933,od toga polovina u Ukrajini.Godine 1983 on je svoju procenu podigao na 14 miliona i produžio vremenski period u kojem je pod određenim uslovima glad trajala sve do 1937 godine!Takva revizija se poklapa zajedno sa 50-to godišnjom komemoracijom gladi.

Konkvist je predstavio raznoliku nacionalističku kliku,koja je držala delove Ukrajine tokom Ruskog građanskog rata i stranih intervencija,kao dobre i prihvatljive vlade.Masovan pokolj ukrajinskih Jevreja nošen težnjom za nacionalističkom ''nezavisnošću'' 1918-1919 je porican u tri reči.Nacistička okupacija Ukrajine je prezentovana implicitno kao presek vremenskog perioda u kome je vladao sovjetski ''teror'',a oslobađanje od strane nacista je predstavljeno kao sovjetska ''ponovna okupacija''.Postoji mnogo primera u Konkvistovoj knjizi gde se vidi nedostatak naučne utemeljenosti.Jedan od primera je njegovo računanje broja žrtava,koje je slično tehnici sprovođenoj od strane Thomasa Walkera,čoveka koji nikada nije ni bio tamo.U svojim navodima on čak pomera datum Hearstovog članka zabaleženog 1935,u vreme meseca februara 1933.Veoma je važno ukazati na opaske američkog istoričara J Arch Getty-a što se tiče kvaliteta ovog istorijskog istraživanja :

''Grandiozne analitičke generalizacije dolaze iz druge ruke površnog spletkarenja.Priče iz zatvorskog kampa (''moj prijatelj je sreo Buharinovu ženu u kampu i ona mu je rekla...'') postale su primarni izvor sovjetskog centralno-političkog načina zaključivanja...potreba za generalizacijom pretvorila je neproverene detalje i glasine u proverene izvore,izjednačavajući ovakve ponavljane priče sa istinitim i potvrđenim informacijama.''


Sve dok ozbiljni istoričari ne prihvataju ovakva prepričavanja i glasine kao istorijske činjenice,oni kontriraju Konkvistovoj poziciji da se ''istina može preneti samo u obliku rekla-kazala'' i ''da je politička materija u osnovi najbolja,iako nije nepogrešiv izvor glasina''.

Glad

Polazeći od same gladi i razloga koji su je prouzrokovali,faktorima suše i sabotaže tokom ovog procesa kolektivizacije dato je generalno jako malo pažnje od strane desničarskih istoričara.Zanimljivo je da je u ''Istoriji Ukrajine'' napisane od strane Mikhaila Hrushevskog – opisanog od strane samih nacionalista kao ''vodećeg ukrajinskog istoričara'' zabeleženo : ''Još jednom se godina suše poklapa sa haotičnim agrikulturnim uslovima;a tokom zime 1932-1933 velika glad,kao ona od 1921-1922 širila se celom sovjetskom Ukrajinom''.Nigde se u ovoj istoriji ne navodi da je glad promišljeno usmerena protiv Ukrajinaca,a u stvari mnogo prostora je posvećeno gladi koja je trajala 1921-1922.Mnogo toga upućuje na uslove suše u Ukrajini 1931 i 1932 godine.Čak i Ewald Ammende u svojoj knjizi ''Ljudski život u Rusiji'' upućuje na klimatske i prirodne razloge koji su prouzrokovali glad.

Borba oko kolektivizacije na selu uslovila je glad u ovom periodu,a suša je bila samo doprinoseći faktor.Godine 1928 na milionima malih zemljoradničkih farmi,tri četvrtine zemljišta sejano je ručno,nad jednom trećinom rodnog područja vršena je žetva srpom, a 40% roda je pomlaćeno.Više od jedne četvrtine zemljoradničkih porodica nije imala u svom posedu životinje namenjene za vuču ili poljske radove,a 47% njih je imala samo plugove.Put kolektivizacije bila je osobenost prvog petogodišnjeg plana započetog 1929 godine.Manji deo bogatih seljaka kulaka,protivilo se prelasku agrikulturnih dobara u društvenu svojinu,boreći se protiv kolektivizacije putem organizovane kampanje širokim opsegom destrukcije.Borba u nekim područjima uključivala je nešto slično građanskom ratu u Ukrajini.Inostrani posmatrači toga vremena zabeležili su da je protivljenje kulaka poprimilo oblike klanja kruone stoke i konja pre nego što bi ih uključili u kolektivizaciju.u periodu od 1928-1933 broj konja u Sovjetskom Savezu pao je sa 30 na 15 miliona,broj krupne stoke je pao sa 70 na 38 miliona,ovaca i pernatih životinja sa 147 na 50 miliona.Neki kulaci su spaljivali svoja imanja,pa čak i letinu,odnosno uništavali posejane žitarice.Mnogi teoretičari genocidnog izgladnjivanja umanjivali su sabotaže kulaka,ali su ostali prikazivali opise pune entuzijazma i slavljenja svega onoga što je uključivalo protivljenje sovjetskoj kolektivizaciji.Važno je zabeležiti i to da je glad bila ukomponovana zajedno sa epidemijom tifusa koja je nesumnjivo odnela mnoge živote.Do 1933 zabeležena je uspešna žetva,enormni napori su učinjeni ka usavršavanju kolektivnih farmi uz obezbeđenje mehanizovane opreme.

Nakon ogromnog porasta u okviru agrikulturne i industrijske proizvodnje u Ukrajini,usledio je Drugi Svetski Rat i fabrikovanje laži kako je 7 ili 15 miliona ljudi stradalo usled izgladnjivanja sedam godina ranije.Treba dodati i to da su evidencije ukrajinskog pokreta otpora,koji se borio protiv nacista i njihivih pomoćnika ukrajinskih nacionalista,primerene.U najvećem istočnom delu Ukrajine lojalnost Sovjetima je bila veoma aktivna.Tu je bilo oko pola miliona organizovanih sovjetskih gerilaca,i četiri ipo miliona etničkih Ukrajinaca koji su se borili za sovjetsku armiju.Ukrajinska nacionalna istorija prihvata ovakve podatke i možemo se samo zapitati kako je moguće da jedna nacija mobiliše toliki broj vojno sposobnih muškaraca,u situaciji kada su nacionalističke tvrdnje o žrtvama izgladnelosti bile aktuelnije nego ikada.Realnost je bila takva,da se iz ogromnog broja ukrajinskih seljaka i radnika izrodio veliki broj profesionalaca,a sovjetski sistem je demonstrirao nadmoć ekonomskih i kulturnih prednosti.

Jedino mesto gde su nacionalisti ustanovili nekakvu bazu tokom nacističke okupacije bila je Poljska Galicija 1939;ovo je bilo mesto gde su nacisti uglavnom vršili regrutaciju za SS trupe i fašističku policiju.Ispitivanje onoga što se desilo tokom nacističke okupacije otkriva ne samo narodnu podršku Sovjetima koju su demonstrirali Ukrajinci,već otkriva i samu ulogu koju su igrali ukrajinski nacionalisti.

Glad u Ukrajini - mit o genocidu

Glad u Ukrajini – mit o genocidu

Džon Puntis – Jul 2002

Godine 1922 Sovjetski Savez je zahvatila glad u teškim uslovima i to u onim oblastima u kojima su se dešavale vojne intervencije imperijalističkih sila,koje su želele da sruše novu Sovjetsku državu.Glad se ponovo pojavila 1933 naročito u Ukrajini,ali ne samo na tom području.Postoje dve verzije u vezi sa ovom drugom pojavom gladi koje se potpuno razlikuju.Objektivne analize pokazuju da je glad rezultirala kombinacijom loših klimatskih uslova i sabotaža od strane bogatih seljaka ili kulaka,koji su se protivili kolektivizaciji agrikulturnih dobara.Ukrajinski nacionalisti u svakom slučaju tvrde da je glad proračunato smišljena od strane Staljina kako bi se slomio duh ukrajinskog naroda,a da su rezultati toga plana milioni nepotrebnih smrtnih slučajeva,prema kojima na skali destrukcije i zločina nacistički holokaust izgleda minoran.Dokumentovani ''dokazi'' koji su proizvedeni sa namerom da podrže ove tvrdnje su često overavani od strane akademika kao što su Robert Konkvist ili James Mace sa Harvard Univerziteta.Ovakvi dokazi su krajnje klimavi i često se oslanjaju na diskreditovane podatke iz profašističkih novina 1930-ih u Americi,ili čak iz nacističkih dokumenata.Bez obzira na sva ova sučeljavanja argumenata i objektivnog sagledavanja činjenica,najfascinantniji pokušaj ukrajinskih nacionalista je onaj iz 1980 godine,kada su želeli da obeleže 50-to godišnjicu gladi u Ukrajini,potpaljujući hladnoratovsku retoriku za vreme Reganove ere.

Slične stare fotografije koje su se pojavljivale s vremena na vreme,sa namerom da prikažu žrtve ukrajinske gladi,skoro uvek su bile nedokumentovane ili takvi tragovi datiraju iz perioda 1922 godine,pa čak i mnogo pre toga.Zajedno sjedinjene u filmu ''Žetve očajanja'' ovakve slike su prikazivane na državnoj televiziji širom Velike Britanije,bez obzira što su bile odbačene od strane nekih javnih servisa u USA zbog ogromnog nedostatka u objektivnosti.Ukrajinske nacionalističke organizacije u Kanadi i u drugim delovima sveta nastavile su da propagiraju teoriju o navodnom promišljenom genocidnom planu izgladnjivanja,dok su pažljivo prikrivali svoje anti-semitističke,pro-nacističke i kolaboracionističke izvore.Potraga na web stranicama o ''Ukrajinskom genocidnom izgladnjivanju'' rezultirala je pronalaskom 845 stranica koje su upućivale da je ''taj čovek'' prouzrokovao glad u Ukrajini,obično grafički ilustrovanim slikama iz ranijeg perioda.U ovoj raspravi izneću istraživanja o pozadini ovih argumenata i kontra-argumenata,koji upućuju na izvrsnu knjigu Douglas Tottle-a,a koja se bavi ovim problemom
(Prevara,glad i fašizam.Ukrajinski mit o genocidu od Hitlera do Harvarda.Progresivne knjige,Toronto 1987.ISBN 0-919396-51-8 ).

Žurnalistička prevara 1930-ih

U jesen 1934 godine,jedan amerikanac je koristeći ime Thomas Walker ušao u Sovjetski Savez.Posle manje od nedelju dana provedenih u Moskvi,svoj 13-to dnevni boravak je iskoristio u tranzitu do mandžurijske granice,gde je napustio SSSR i nikada se više nije vratio.Četiri meseca kasnije pojavile su se serije članaka u Hearst-ovim novinama u Americi,od strane Thomas-a Walker-a ''čuvenog žurnaliste,putnika i studenta koji se bavio ruskim poslovima i koji je proveo nekoliko godina obilazeći SSSR uzduž i popreko''.Članci su opisivali glad u Ukrajini i u njima se tvrdilo da je glad odnela šest miliona života,a takođe su bili ilustrovani fotografijama leševa i izgladnele dece.Walker je takođe izjavio kako je prokrijumčario kameru ''pod veoma teškim i opasnim uslovima''.

Louis Fischer,američki pisac nastanjen u Moskvi u to vreme bio je veoma sumnjičav.Zašto su morale Hearst-ove novine da zasite čitaoce ovim senzacionističkim pričama deset meseci pre objavljivanja?On je ustanovio da u Walker-ovoj kratkoj poseti SSSR-u,njemu čak nije moglo biti dopušteno ni da vidi krajeve koje je opisao i fotografisao.On je takođe ustanovio da su Walker-ovi fotografski dokazi bili jako neobični:ne samo da su te slike navodile na zaključak da se radi o ranijoj deceniji (Fischer je smatrao da se verovatno radi o 1921 godini kada se desila glad na području Volge) već su sadržale mešavinu scena uzetih iz jeseni i zime.Fischer je takođe zabeležio da su žetve u Ukrajini 1933 bile veoma dobre.

Neke od slika su kasnije identifikovane,a prikazivele su scene koje su se dešavale u Austro - Ugarskoj imperiji,odnosno Prvom Svetskom Ratu.Poznato je da su Herast-ove novine iskopavale stare slike i retuširale ih kako bi ih kasnije koristile u propagandne svrhe.Slike su se nekada pojavljivale kao prikaz stanja u Rusiji,a drugi put su se iste slike odnosile na ukrajinsko područje iz očigledno političkih razloga.Ne samo da su fotografije bile lažne,već je i put u Ukrajinu bio lažan,a i Thomas Walker je sam po sebi prevarant,koji je u stvari bio odbegli robijaš po imenu Robert Green i koji je služio kaznu zatvora zbog falsifikovanja.Na svom kasnijem suđenju koje je usledilo on je priznao da je serija slika korišćena u Hearst-ovim novinskim člancima bila lažna i da te slike nisu bile načinjene u Ukrajini.Bez obzira na ove činjenice,iste slike se i dalje koriste na komemorativnim posterima,web sajtovima i nalaze se u filmu ''Žetve očajanja''.

Hearst-ove novine

Hearst-ove novine u najmanju ruku nastavljaju sa kampanjom o genocidnom izgladnjivanju bez obzira na Walker-ov fijasko.Ovo nije ništa neobično kada uzmemo u obzir da je sam Hearst dobro poznat milionima amerikanaca kao ''američki fašista broj jedan''.(Jedan od glavnih Musolinijevih izvora informacija tokom ranih 1930-ih bio je plaćeni dopisnik Hearst-ovih novina).

Godine 1934 Hearst je posetio nacističku Nemačku i sreo se sa Hitlerom.Prateći ovu posetu,Hearst-ove novine su počele da promivišu članke o genocidnom izgladnjivanju u Ukrajini.Francuski premijer Edwar Herriot koji se u tom periodu vratio sa putovanja u Ukrajini,izjavio je da on nije video ništa od toga i da ne postoje dokazi da tamo vlada bilo kakva glad.Prateći Walker-ove članke,Hearst je pokušavao da ubedi Amerikance kako je SSSR država u kojoj vlada potpuna glad,genocid i kanibalizam.U to vreme ovo je često bilo prepoznatljivo kao politički motivisani senzacionalizam,ali nakon toliko godina ove fabrikacije su transformisane u ''glavne dokaze''.

Napominjanje ovih prikaza kampanje 1930-ih i selektivnih sećanja onih koji su pomogli Hearst-ovim novinama u propagiranju teza o genocidnom izgladnjivanju,baca svetlo na karakter današnje kampanje o genocidnom izgladnjivanju.

Simultano sa započinjanjem Hearst-ove propagande 1935 godine,nacističke novine u Nemačkoj i novine koje su imale simpatija prema toj ideologiji drugde u Evropi,su počele da publikuju slične priče.U to vreme knjiga Dr Ewalda Ammende-a nazvana ''Ljudski život u Rusiji'' bila je publikovana.Ova knjiga je imala dugotrajan uticaj na one koji su propagirali mit o genocidnom izgladnjivanju,pa je stoga ponovo publikovana 1984 godine.Knjiga stvara licemernu objektivnost, kreditirajući Hearst-ove dopisnike na račun nacističke Nemačke i fašističke Italije i reprodukuje tvrdnje neimenovanih ''putnika'' i eksperata''.

Najveći deo fotografskih dokaza teoretičara genocidnog izgladnjivanja su iskopirani ili iz Ammende-ove knjige ili iz članaka Thomasa Walker-a.Izvori ovih fotografija nisu dokumentovani,iako bi trebalo napomenuti da je Ammende učestvovao u istraživačkom radu koja se odnosila na glad 1921-1922 godine.Za slike se govorilo da su bile načinjene na ulicama i skverovima Kharkov-a u leto 1933 godine,iako se na samo 10 od 26 slika pojavljuju urbane scene.Ne postoje nikakvi znakovi i vodilje koje bi nam pomogle da ih smestimo u takav kontekst. ''Ljudski život u Rusiji'' sadrži dodate slike koje se nisu pojavljivale u nemačkim izdanjima.Ovo je izneto od strane Dr Ditloff-a,rukovodioca u nemačkoj vladinoj agrikulturnoj koncesiji u severnom Caucuses-u.Neki bi se zapitali kako to da nacistički funkcioneri tako slobodno govore o ukrajinskim fotografijama,ali u svakom slučaju u kasnijim publikacijama su one ili nekarakteristične ili karakteristične što se tiče različitih izvora.U stvari neke slike su identifikovane da dolaze iz peroda gladi koja je vladala 1922 godine,a neke pokazuju zimske scene bez obzira na to što su izgleda načinjene u letnjem periodu.Druge publikacije koriste iste slike ili bez ikakve akreditacije ili akreditovane od strane Thomasa Walker-a,bez obzira na činjenicu da su korišćene kao prikaz događaja 1932-1933,a Walker je tvrdio da ih je načinio u proleće 1934 godine.

Jasno je da su fotografski dokazi lažni i da su korišćeni primarno kao deo kampanje kako bi se potkopao i diskreditovao Sovjetski Savez.Bez obzira na sve ovo,one se koriste sve do današnjeg dana.

Hladni rat

Kampanja o genocidnom izgladnjivanju 1930-ih naslanjala se na sumnjive desničarske izvore i nije bila prihvaćena od strane glavnih istoričara u to vreme.Vođena je od strane nekih ukrajinskih nacionalista koji su govorili da je pro-sovjetska,levičarska ili čak jevrejska zavera gušila istinu o tome šta se desilo.Tokom 1950-ih godina nacionalisti su objavili knjige poput : ''Mračni poslovi Kremljina'' kako bi propagirali svoju interpretaciju istorije.Jedan deo je posvećen nacionalističkim tvrdnjama o sovjetskim masovnim egzekucijama tokom 1930-ih u Vinitsi.Povrh svega tokom nacističke okupacije 1943 godine,grobovi su istraživani od strane nacističke komisije i korišćeni u propagandnim filmovima.Post-ratovska svedočenja nemačkih vojnika donela su istinu na videlo o tome da su ovo bile nacističke prevare i da su tela pripadala Jevrejima,koje su pogubile SS trupe i ukrajinska milicija.

Neke jezive tvrdnje o kanibalizmu u drugom delu ''Mračnih poslova'',dovele su do toga da se one pominju kao deo ''Ukrajinske nacionalne kuhinje''.

Marksizam-lenjinizam

Marksizam-lenjinizam je komunistički ideološki pravac koji se pojavjuje kao matična tendencija među komunističkim partijama 1920 godine,a prihvaćen je kao ideološki temelj Komunističke Internacionale tokom Staljinove ere.

U svakom slučaju u različitim kontekstima različite (ponekad protivničke) političke grupacije koriste termin ''marksizam-lenjinizam'' kako bi opisale ideologiju za koju tvrde da je upravo oni podržavaju.

Istorija termina

Nakon 5 godina od Lenjinove smrti J.V.Staljin je osnažio svoje pozicije došavši na vlast u Sovjetskom Savezu.Sudeći po mišljenju G. Lisichkin-a,marksizam-lenjinizam kao odvojena ideologija kreirana je od strane Staljina naročito u njegovoj knjizi ''Pitanja lenjinizma''.Tokom perioda Staljinove vladavine u Sovjetskom Savezu,marksizam-lenjinizam je proglašen za oficijelnu ideologiju države.

Da li je Staljinova praksa zapravo pratila principe Marksa i Lenjina,još uvek je predmet debate među istoričarima i naučnicima koji se bave politikom.Trockisti naročito veruju da je staljinizam kontradiktoran autentičnom marksizmu i lenjinizmu,koristeći termin ''boljševički-lenjinizam'' kako bi opisali svoju ideologiju anti-staljinističkog (a kasnije i anti-maoističkog) komunizma.Levi komunisti su odbacili ''marksizam-lenjinizam'' kao anti-marksistički pravac.

Termin marksizam-lenjinizam je najčešće korišćen od strane onih koji veruju da je Lenjinova zaostavština uspešno sačuvana doprinosom J.V.Staljina i njegovih sledbenika.U svakom slučaju ona je takođe korišćena i od strane onih koji odbacuju Staljinovu politiku,kao što su pristalice politike Nikite Hruščova.

Posle kinesko-sovjetskog razdvajanja,komunističke partije SSSR-a i Narodne Republike Kine su tvrdile kako su baš one intelektulne naslednice ideologije marksizma-lenjinizma.U Kini su tvrdili da je Mao Ce Tung ''prilagodio marksizam-lenjinizam kineskim uslovima'' a ideja je evoluirala i na fundamentalan način bila primenljiva u celom svetu;prema tome termin ''marksizam-lenjinizam-misao Mao Ce Tunga'' (jednostavno nazvan maoizam) korišćen je kako bi se opisala oficijalna državna ideologija NR Kine kao i ideološka osnova partija u celom svetu koje su imale simpatije prema Komunističkoj Partiji NR Kine.Nakon smrti Mao Ce Tunga,peruanski maosti su se ujedinili sa Komunističkom Partijom Perua (Sandera Luminosa) nakon čega je skovan novi termin ''marksizam-lenjinizam-maoizam'' dokazujući da je maoizam napredniji nivo marksizma.

Pošto se dogodio i kinesko-albanski sukob,manji deo marksista-lenjinista je počeo da ignoriše ili potpuno negira ulogu Mao Ce Tunga u međunarnom komunističkom pokretu favorizujući Partiju Rada Albanije,koja se navodno programski približila Staljinovoj politici.
U Severnoj Koreji marksizam-lenjinizam je zvanično usvojen 1977 godine od strane Đuče-a,u čijim konceptima klase i klasne borbe (drugim rečima samog marksizma) ''nije igrao nikakvu značajniju ulogu'' prema mišljenju nekih ljudi.U svakom slučaju,vlada se i dalje pozivala na ideologiju marksizma-lenjinizma ili jednostavnije rečeno na Staljinovo nasleđe zahvaljući političkoj i ekonomskoj strukturi.

U ostale tri komunističke države koje danas postoje – Kuba,Vijetnam i Laos – vladajuće partije se drže marksizma-lenjinizma kao zvanične ideologije iako joj daju drugačije interpretacije u političkoj praksi kako neki smatraju.S druge strane stavovi većine marksističko-lenjinističkih partija u svetu su takvi da one podržavaju politiku ovih zemalja.

Trenutna upotreba

Neke savremene komunističke partije nastavljaju da slede marksizam-lenjinizam kao svoju bazičnu ideologiju iako su je neke modifikovale i adaptirale novim i lokalnim političkim okolnostima.

U nazivima partija,termin ''marksističko-lenjinistička'' je korišćen od strane komunističke partije koja želi da se razlikuje od neke druge (najčešće revizionističke) komunističke partije u istoj državi.

Konfuzija u narodu vrvi naročito u odnosu na kompleks terminologije koja opisuje različite škole marksističkog izvornog mišljenja.Naziv ''marksista-lenjinista'' je često korišćen od strane onih koji nisu srodni sa komunističkom ideologijom ni u kakvom pogledu (na primer od strane mnogih buržoaskih novina i medija) kao sinonim za bilo koji vid marksizma.

Militantni antifašizam

Militantni antifašizam

Militantni antifašizam je oblik antifašizma kojim se zagovara korišćenje nasilja protiv fašizma.U okviru antifašističkog pokreta,pojam militantni antifašizam je često korišćen kao kontrast liberalnom antifašizmu.

Fašisti se fizičkim prisustvom na ulici često oslanjaju na nasilje,dok militantni antifašisti smatraju da je jednako korišćenje nasilja jako bitno kako bi se suzbio fašizam.Dok se evropski liberalni antifašisti radije pozivaju na državu kako bi cenzurisala kako to oni zovu – govor mržnje – ili sudski gone fašiste putem postojećih zakona,militantni antifašisti su protivnici takvih poziva ili ne obraćaju mnogo pažnje na tako nešto.Kao kontrast svemu ovome,militantni antifašisti veruju da bi fašizam trebao biti suzbijen od strane društva,pre nego nekim merama od strane države.Militantni antifašisti su obično ljudi koji podržavaju klasnu borbu i vide fašizam kao anti-radnički politički sistem.Militantni antifašisti teže da promovišu radikalnu anti-kapitalističku transformaciju društva,pre nego što bi se upustili u odbranu postojećeg stanja liberalne demokratije.Ovo često dovodi do podrške nekom od oblika socijalizma ili anarhizma.

Termin - ANTIFA

Termin ''antifa'' potiče od reči ''antifascismus'' koja je nemačka reč i ujedno naziv za antifašizam.Ona se odnosi na individue i grupe ljudi angažovane u borbi protiv fašizma,a neke antifašističke grupe sadrže reč ''antifa'' u svom nazivu.Tokom 1920-ih,1930-ih i 1940-ih,SSSR je imao pokroviteljstvo nad različitim antifašističkim grupama,koje su često koristile ime antifa.POW se pod komandom Sovjeta zauzeo u okviru kampanje na istočnom frontu tokom Drugog Svetskog Rata,kako bi preuzeo na sebe odgovornost za antifa treninge.Pal Maleter,mađarski POW,postao je komunista posle određenog vremena provedenog u Kijevu na antifa treninzima.

Danas se termin ''antifa'' odnosi na pojedince i grupe koje su angažovane u borbi protiv fašističkih tendencija.U Nemačkoj mnoge antifa grupe su osnovane kao reakcija na porast desničarskog ekstremizma posle ujedinjenja te zemlje i smrti više od sto ljudi koje su ubili desničarski ekstremisti.Postoji svetska mreža antifa grupacija,ali one nisu sastavljene kao neki homogeni pokret.Zavisno od pojedine grupe ili individue,ciljevi se mogu razlikovati.

Termini ''antifašista'' i ''antifa'' danas se skoro ekskluzivno koriste od strane levičarskih grupacija.Što se tiče ovih grupacija,borba protiv fašističkih tendencija je obično povezana sa širokom pogledom na društvenu odgovornost ili njegove aspekte,pa se zbog toga teži radikalnoj društvenoj promeni.Oni teže da opišu sebe kao protivnike : rasizma,nacionalizma,anti-semitizma,seksizma,homofobije i kapitalizma.Mnogi članovi antifa grupa smatraju komunizam,socijalizam i anarhizam najsavršenijim oblicima društvene organizacije.Prema mišljenju Nemačke Obaveštajne Agencije - Bundesamt für Verfassungsschutz,neke antifa grupe koje su deo autonomnog pokreta su spremne da koriste nasilje protiv desničarskih ekstremista.

Nemačka

Članovi Komunističke Partije i Socijal-Demokratske Partije (SPD) u različitom vremenskom periodu tokom 1920-ih i 1930-ih zagovarali su korišćenje nasilja i masovne agitacije među radničkom klasom u pokušaju da spreče delovanje Hitlerove Nacističke Partije.Leon Trocki je bio jedan od onih koji je zagovarao upotrebu nasilnih metoda od strane militantnih antifašista u Nemačkoj.On je napisao da ''borbeni odredi moraju biti kreirani...ništa ne može povećati fašističku oholost koliko može mlitavi pacifizam u delovima radničkih organizacija...To je politički kukavičluk negirati tako nešto.Bez organizovanih borbenih odreda,najveći deo herojske mase bio bi uništen deo po deo od strane fašističkih bandi.''

Italija

Pojava ideologije fašističkog lidera Benita Musolinija tokom 1920-ih,bila je praćena nasiljem i odbijanjem od strane male frakcije radničkog pokreta.Posle potpisivanja ''mirovnog pakta'' od strane Italijanske Socijalističke Partije (PSI) sa Nacionalnom Fašističkom Partijom 3.avgusta 1921 i prihvatanje legalističke i pacifističke strategije radničkih sindikata,ostali delovi radničkog pokreta koji se nisu slagali sa ovom strategijom oformili su ''Arditi del popolo'' 1921 godine.Generalna Konfederacija Rada (CGT) i PSI odbili su da priznaju anti-fašističku miliciju,dok je Italijanska Komunistička Partija (PCI) naredila svojim članovima da napuste organizaciju.PCI je organizovala samostalno militantne grupe,ali akcije su im bile relativno minorne kako neki smatraju.Naravno članovi PCI-a se ne bi složili sa tim,odgovarajući na takve optužbe činjenicom da su imali konkretne akcije,ali da su želeli da se u javnosti stekne takav utisak kako su njihove metode delovanja legalne i nenasilne.

Španija

U Španskom građanskom ratu 1930-ih,Republikanska armija,Internacionalne Brigade i naročito Radnička Partija Marksističkog Jedinstva (POUM) i anarhistička milicija kao što je Čelična kolona primeri su militantnog antifašizma i borbe koja se vodila protiv Franciska Franka i njegovih snaga.Prijatelji Durruti-ja bila je jedna od najmilitantnijih grupa povezana sa Federación Anarquista Ibérica (FAI).Španska anarhistička gerila ''Sabate'' borila se protiv Frankovog režima sve do 1960-ih iz baze u Francuskoj (pogledati anarhizam u Kataloniji,anarhizam u Španiji).Španski Maquis takođe se borio protiv Frankovog režima s one strane granice u Francuskoj,dugo godina pošto se Španski Građanski Rat završio.

Borba protiv fašizma u Španiji privukla je snažnu internacionalnu podršku levičara i pripadnika radničke klase.Mnogi su bili u Španiji kako bi podržali antifašističke ciljeve i pridružili se jedinicama Internacionalne Brigade kao što su bili Lincoln Battalion, British Battalion, Dabrowski Battalion, "Mac-Paps" i društvo Naftali Botwin.Znameniti antifašisti koji su se borili protiv Franka bili su : Džordž Orvel koji se borio u POUM miliciji i napisao ''Poštovanje Kataloniji'' o ovom iskustvu,Ernest Hemingvej – čovek koji je podržao Internacionalne Brigade i koji je napisao ''Za kim zvona zvone'' o svom iskustvu i radikalni žurnalista Martha Gellhorn.

Velika Britanija

Porast popularnosti Britanske Unije Fašista (BUF) Oswald Mosley-ja,bila je izazov za Komunističku Partiju Velike Britanije,socijaliste u Partiji Rada,Nezavisnu Partiju Rada,Irske katolike na brodogradilištu i radničku klasu među Jevrejima istočnog Londona.Glavna tačka borbe bila je bitka za Cable Street (Battle of Cable Street),kada je hiljade ljudi iz istočnog Londona i ostalih delova izašlo napolje iz svojih kuća kako bi sprečili BUF marš.Prvobitno je vođstvo nacionalne Komunističke Partije zahtevalo masovne demonstracije na Hyde Park-u kako bi se solidarisali sa Republikom Španijom umesto mobilizacije protiv BUF-a,ali su se lokalni partijski aktivisti usprotivili ovome.U svakom slučaju,kampanje protiv fašizma u Španiji i Engleskoj bile su jasno povezane kada su lokalni aktivisti zajedno marširali ulicama istočnog Londona sa sloganom ''Neće proći'',preuzetim sloganom Republike Španije ''No pasaran''.Posle Drugog Svetskog Rata,jevrejski ratni veterani nastavili su tradiciju militantne konfrontacije BUF-u sa Grupom 43,a 1960-ih Grupa 62 nastavila je borbu protiv neonacista.

Period od 1970-ih do 1990-ih

U periodu 1970-ih fašisti i krajnje desničarske partije kao što su Nacionalni Front (NF) i Britanski Pokret zabeležile su značajan porast počevši sve više da se pojavljuju u javnosti.Ovo je bio glavni izazov 1977 u bitci za Lewisham (Battle of Lewisham) kada je hiljade crnaca i belaca fizički zaustavilo NF marš u južnom Londonu.Nedugo zatim ''Anti-Naci Liga'' (ANL) stvorena je od strane Socijalističke Radničke Partije (SWP).ANL je imala propagandnu kampanju visokog profila,pošto su antifašistički odredi konstatno napadali NF skupove i prodavce njihovih novina kako bi ih onemogućili da se organizuju.Uspeh propagande ANL-a i fizička kampanja,kombinovana sa desničarskom politikom Margaret Tačer značila je kraj perioda u kome je NF rastao.

Toni Cliff teoretičar SWP-a koji je opisao ovaj period kao povratak klasnoj borbi,raspustio je ANL.U svakom slučaju mnogi članovi odbili su da prestanu sa svojim aktivnostima.Oni su isključeni iz partije 1981,a formirali su grupu Crvena Akcija.SWP je koristio termin ''skvodizam'' kako bi označio ove militantne antifašiste kao siledžije.Godine 1985 neki članovi Crvene Akcije i članovi anarho-sindikalističkog pokreta Direktna Akcija osnovali su Antifašističku Akciju (AFA),na koju će biti fokusiran militantni antifašizam u Velikoj Britaniji narednih 15 godina.Hiljade ljudi uzelo je učešće u militantnim AFA mobilizacijama kao što su demonstracije na Dan sećanja 1986 i 1987,Karneval Jedinstva, Battle of Cable Street's 55-godišnjica marša 1991,Bitka za Waterloo (Battle of Waterloo) protiv Britanske Nacionalne Partije 1992.
Posle 1995 godine pojedine antifašističke mobilizacije su se i dalje javljale protiv Nacionalnog Fronta u Doveru 1997 i 1998.Što se tiče unutrašnjih stvari, stvoren je novi AFA Nacionalni Kordinacioni Komitet.Godine 1997 AFA je zvanično izbacila članove koji su sarađivali sa ljudima koji se bave istraživanjem,a 1998 godine AFA iz Leeds-a i Huddersfield-a isključeni su od strane novog Komiteta zbog toga što su ignorisali zvaničnu politiku.Isključenja nisu zaustavila propadanje.Bila su tu i neka lokalna ponovna formiranja – u Liverpulu 2000 godine.Ali 2001 godine,mada verovatno mnogo i ranije AFA kao nacionalna organizacija jedva da je i postojala.

Period posle 2000-e

Neki bivši elementi iz AFA su se pregrupisali i formirali militantnu fašističku grupu ''No Platform'' (Bez platforme) 2002 godine,međutim ova grupa se nedugo zatim raspala.Godine 2004,članovi organizacija Anarhistička federacija,Klasni rat i Bez Platforme osnovali su organizaciju ANTIFA.Ova velika grupacija kojom su dominirale anarhističke ideje imitirala je AFA-u što se tiče fizičke i ideološke konfrontacije prema fašistima,a nije bila povezana ni sa jednom istraživačkom niti kooperativna sa bilo kojom državnom agencijom.23 semptembra 2004 ANTIFA je bila umešana u sukob sa Dejvidom Kingom,bivšim blagajnikom Britanske Nacionalne Partije i njegovom BNP obezbeđenjem u Bazildonu (Essex).15. januara 2005 godine ANTIFA se sukobila sa naci skinhedima NF-a u Woolowich-u.27.marta 2005 30-ak antifašista iz lokalnog odreda Jorkširske ANTIFA grupe napala je miting Britanske Nacionalne Partije u Halifax-u.Antifašisti su bacali komade cigala i kamenja na obezbeđenje BNP-a usput ralupavši automobile članova BNP-a.13 marta 2008 godine Jorkširski antifašisti razlupali su prostorije nekoliko kancelarija u Leeds-u koje su članovi BNP-a koristili za sastančenje.
Pojavile su se skoro i nove grupe u Velikoj Britaniji (na primer ANTIFA Škotska septembra 2006).

Švedska

Militantne antifašističke grupe aktivne u Švedskoj uključuju Antifascistisk Aktion (Antifašističku akciju) i Revolutionära Fronten. (Revolucionarni Front).Antifašističke demonstracije u Švedskoj često se završavaju pobunama i intervencijom policije.Antifašističke aktivnosti u Švedskoj uključuju fizičko uznemiravanje ili kontra-demostracije protiv neo-nacista.Neke demonstracije koje se održavaju svake godine od strane neo-nacista uvek dovode do pobune i intervencije policije uključujući i one u Salemu 9.decembra i Dana Nacije 6.juna.

Kritika militantnog antifašizma

Kritike militantnog antifašizma usmerene su na korišćenje političkog nasilja.Pacifisti i mnogi liberali smatraju da je korišćenje nasilja u suštini pogrešno i vide antifašiste kao ogledalo fašista čiji su protivnici.Ova kritika sugeriše da oponašanje fašističkog nasilja antifašističkim nasiljem,dovodi borbu protiv fašizma u poziciju nekakve igre.Istoričar Dejv Renton u svojoj knjizi ''Fašizam: teorija i praksa'' piše da ''za antifašiste nasilje nije deo njihovog pogleda na svet'' i naziva militante ''profesionalnim antifašistima''.Levičarske kritike militantnog antifašizma kontriraju upotrebi nasilja od strane malih grupa,jednom velikom i masovnom akcijom.Phil Piratin lider Komunističke Partije Velike Britanije protivi se skvodizmu i poziva na široku akciju.
Neki antirasisti i multikulturalisti navode da bi fokusiranjem na belu radničku klasu,militantni antifašistički pokret sa sporednih pitanja o rasnim manjinama usmerio svoju borbu direktno protiv rasizma – kao što je pitanje o privilegijama belaca.Prema ovim kritikama militantni antifašisti se fokusiraju na fašizam izuzimajući tako rasizam,trivijalizujući i iskrivljujući oblike rasnih predrasuda i institucijalnog rasizma, delujući bez ikakvog reda protiv organizovanih fašističkih grupa.

VI deo:

Industrijska sabotaža

Ubistvo Kirova u decembru 1934,gradonačelnika Lenjingrada i jednog od najvažnijih ljudi u Centralnom Komitetu,pokrenulo je istragu koja je vodila do otkrića tajne organizacije anagažovane u pripremanju prevrata kako bi se preuzelo vođstvo nad partijom i vladom nasilnim putem.Opozicija koja je izgubila u političkoj borbi 1927 godine,sada se nadala da će pobediti putem organizovanog nasilja protiv države.Njihovo glavno oružje bile su industrijske sabotaže,terorizam i korupcija.Trocki glavni inspirator opozicije,upravljao je akcijama spolja.Industrijske sabotaže prouzrokovale su stravične gubitke sovjetskoj državi,enormne troškove,na primer važne mašine su bile oštećene bez ikakve mogućnosti da se poprave,a takođe je bio i prisutan enorman pad u proizvodnji rudnika i fabrika.

Jedan od ljudi koji je 1934 godine opisao problem bio je američki inžinjer John Littlepage,jedan od stranih specijalista koji je po ugovoru radio u Sovjetskom Savezu.Littlepage je je proveo 10 godina radeći u sovjetskoj industriji i rudnicima od 1927-1937 godine,u glavnom u rudnicima gde se eksploatisalo zlato.U svojoj knjizi ''Tražeći sovjetsko blago'' on je napisao: ''Nikada se nisam interesovao za političko manevrisanje u Rusiji koliko god sam mogao da ga izbegavam;ali sam morao da učim o tome šta se dešavalo u sovjetsko industriji kako bi završio svoj rad.Takođe sam snažno ubeđen da je Staljinu i njegovim saradnicima trebalo puno vremena da otkriju neprijateljstvo nekih revolucionarnih komunista koji su im bili najgori neprijatelji.''

Littlepage je takođe napisao da je njegovo lično iskustvo potvrdilo zvaničan stav o efektima velike zavere koja je vođena iz inostranstva,a koja je uključivala industrijske sabotaže kao deo plana da se prisili vlada na pad.Godine 1931 Littlepage je već bio prinuđen da zabeleži sve ovo,dok je radio u rudnicima bakra i bronze Urala i Kazahstana.Rudnici su bili deo velikog kompleksa bakra i bronze pod direktivama Pyatakov-a narodnog podkomesara za tešku industriju.Rudnici su bili u katastrofalnom stanju koliko je proizvodnja i blagostanje radnika bilo prisutno.Littlepage je došao do zaključka da je bilo organizovane sabotaže koja je dolazila iz vrha uprave kompleksa bakra i bronze.

Littlepage-ova knjiga nam takođe govori o tome odakle je trockistička opozicija dobijala novac potreban za uplatu ovih kontra-revolucionarnih aktivnosti.Mnogi članovi tajne opozicije koristili su svoje pozicije kako bi im se odobrila kupovina mašina iz određenih fabrika u inostranstvu.Ishod svega ovoga je mnogo niži kvalitet od onoga za koji je sovjetska vlada uložila novac.Inostrani proizvođači davali su trockističkim organizacijama višak uplate za ovakve transakcije kao rezultat toga što su Trocki i njegovi zaverenici u SSSR-u nastavili da poručuju od ovih proizvođača.

Lopovluk i korupcija

Procedura je razmatrana od strane Littlepage-a u Berlinu proleća 1931,kada je kupovina industrijskih dizalica rasla zbog rudnika.Sovjetska delegacija je predvođena Pyatakov-im,sa Littlepage-om kao specijalistom zaduženim za potvrdu kvaliteta dizalica,a takođe je njegovo zaduženje bilo i odobravanje kupovine.Littlepage je otkrio prevaru oko kvaliteta dizalica,beskorisne za sovjetske ciljeve,ali kada je o tome informisao Pyatakov-a i ostale članove sovjetske delegacije susreo se sa hladnim primanjem informacija o ovome,kao i sa insistiranjem na ponovnom pregledu ovih činjenica,a takođe i sa insistiranjem na tome da bi trebalo da odobri kupovinu dizalica.Littlepage nikada ne bi uradio tako nešto.U to vreme on je mislio da ono što se dešavalo uključuje ličnu korumpiranost,a da su članovi delegacije bili podmićeni od strane proizvođača dizalica.Ali posle suđenja Pyatakov-u 1937 godine u kojem je on priznao povezanost sa trockističkom opozicijom Littlepage je došao do zaključka da je ono što je video u Berlinu bilo više od korupcije na personalnom nivou.Taj novac je bio namenjen za tajne opozicione aktivnosti u Sovjetskom Savezu i to onih aktivnosti koje su uključivale : sabotažu.terorizam,mito i propagandu.

Zinoviev, Kamenev, Pyatakov, Radek, Tomsky, Bukharin i ostali bili su omiljeni u zapadnim buržoaskim medijima,jer su zauzimali takve pozicije da narod nije imao poverenja u njih kao ni sama partija,a krali su novac od države kako bi omogućili neprijateljima socijalizma da koriste taj novac u svrhu sabotaže i borbe protiv socijalističkog društva u Sovjetskom Savezu.

Plan o prevratu

Lopovluk,sabotaže i korupcija su ozbiljno zločini sami po sebi,ali opozicione aktivnosti išle su mnogo dalje od toga.Kontra-revolucionarna zavera bila je pripremana u cilju preuzimanja državne moći putem prevrata u kome bi celo sovjetsko rukovodstvo bilo eliminisano,počevši sa ubistvima najvažnijih članova Centralnog Komiteta Komunističke Partije.Sa vojne strane prevrata bila bi zadužena grupa generala predvođena Maršalom Tukhachevsky-im.

Sudeći po Isaku Deutsch-eru,trockisti koji je napisao nekoliko knjiga protiv Staljina i Sovjetskog Saveza,prevrat je trebao da bude započet vojnom operacijom na Kremlj i na najvažnije trupe u velikim gradovima poput Lenjingrada i Moskve.Zavera je bila sudeći po pisanju Deutscher-a,predvođena Tukhachevsky-im zajedno sa Gemarnik-om,koji je bio glavni u vojnom političkom komesarijatu,Generalmo yakir-om glavnokomandujućim za Lenjingrad,Generalom Uborevich-em glavnokomandujućim na Moskovskoj vojnoj akademiji i Generalom Primakov-im.

Maršal Tukhachevsky je bio oficir u bivšoj carskoj armiji koji je posle revolucije prebegao Crvenoj Armiji.Godine 1930 približno 10% oficira (što je bilo nešto oko 4.500) je pripadalo ranije carskoj vojsci.Mnogi od njih nikada nisu napustili svoje buržoaske ideje i svakog trenutka su čekali povoljnu priliku kako bi se borili za njih.Ova prilika je došla do izražaja onog trenutka kada se opozicija pripremala za prevrat.

Boljševici su bili jaki ali su civilni I vojni zaverenici nastojali da privuku snažne prijatelje na svoju stranu.Sudeći po Buharinovom priznanju na javnom suđenju 1938 godine,dogovor je postignut između trockističke opozicije i nacističke Nemačke u kojem bi mnoge teritorije,uključujući i Ukrajinu bile ustupljene Nemačkoj koja bi pratila kontra-revolucionarna zbivanja u SSSR-u.Ovo je bila cena I zahtev nacističke Nemačke zarad obećanja da će podržati kontra-revolucionare.Buharin je bio informisan o ovom ugovoru od strane Radek-a,koji je primio naređenje od Trockog u vezi sa ovim pitanjem.Svi ovi zaverenici koji su bili birani na visokim pozicijama vođstva,rukovodećim pozicijama i pozicijama u kojima su bili zaduženi da brane socijallističko društvo,u stvari su radili na tome da unište socijalizam.Pored svega ovoga veoma je bitno zapamtiti da se sve ovo dešavalo 1930-e pa nadalje,kada je nacistička opasnost narastala i kada se nacistička vojska smeštena po Evropi pripremala da napadne Sovjetski Savez.

Zaverenici su bili osuđeni na smrt kao izdajnici posle suđenja koje je bilo dostupno za javnost.Proglašeni su krivim zbog sabotaže,terorizma,korupcije,namere za sprovođenje atentata,a svako ko je bio spreman da preda deo svoje zemlje nacistima nije mogao da očekuje ništa drugo.Nazvati takve ljude nevinim žrtvama je potpuno pogrešno.

Još laži u brojkama

Interesantno je videti kako zapadna propaganda,nalik onoj Roberta Konkvista,laže u vezi sa čistkama Crvene Armije.Konkvist kaže u svojoj knjizi ''Veliki teror'' da je 1937 godine bilo oko 70.000 oficira i političkih komesara u Crvenoj Armiji,a da je 50% njih (15.000 oficira i 20.000 komesara) bilo uhapšeno od strane policije i nad njima je ili izvršena egzekucija ili su doživotno zatočeni u radničkim kampovima.U ovoj tvrdnji Konkvista,kao i u celoj njegovoj knjizi ne postoji ništa što je istinito.Istoričar Roger Reese u svom radu ''Crvena Armija i velike čistke'' iznosi nam činjenice koje realno izražavaju sve ono što se dešavalo u čistkama 1937-1938 u okviru armije.Broj ljudi u vođstvu Crvene Armije i vazduhoplovnih snaga,oficira i političkih komesara bio je 144.300 1937 godine,a narastao je na 282.300 1939 godine.Tokom čistki 1937-1938 godine,34.300 oficira i političkih komesara bilo je proterano iz političkih razloga.Do maja 1940 godine,u svakom slučaju 11.596 ljudi je bilo rehabilitovano i vraćeno na svoja radna mesta.Ovo je značilo da je tokom čistki 1937-1938 godine 22.705 oficira i političkih komesara bilo otpušteno (približno 13.000 vojnih oficira 4.700 oficira vazduhoplovnih snaga i 5.000 političkih komesara) što znosi oko 7,7% svih oficira i komesara,a ne 50% kako je Konkvist tvrdio.Od ovih 7,7% neki su bili osuđeni za izdaju,ali velika većina njih,pokazalo se u dostupnim istorijskim materijalima – jednostavno se vratilo civilnom načinu života.

I poslednje pitanje;da li su suđenja 1937-1938 godine bila fer?Ako bi ispitali recimo Buharinovo suđenje,suđenje najvišem partijskom funkcioneru koji je tajno radio za opoziciju.Sudeći prema onome što je izložio američki ambasador u Moskvi,dobro poznati advokat zvani Joseph Davies,koji je pratio ceo tok suđenja,Buharinu je dozvoljeno da slobodno govori tokom procesa i izloži svoj slučaj bez ikakvih pretnji bilo koje vrste.Joseph Davies pisao je Vašingtonu da je tokom suđenja dokazano da je optuženi bio kriv za zločine za koje je bio optužen,a da je generalno mišljenje među diplomatama koji su pratili suđenje bilo takvo da je postojanje veoma ozbiljne zavere bilo zaista dokazano.

Pustite nas da učimo iz istorije

Diskusija o sovjetskom kaznenom sistemu u Staljinovo vreme,o kome je hiljade lažnih članaka i knjiga napisano,a stotine knjiga napisano sažimajući lažne impresije,vode do važnih pouka.Činjenice su još jednom dokazale da priče publikovane u vezi sa socijalizmom u buržoaskim novinama su uglavnom lažne.Desničari mogu kroz novine,radio i TV stanice nad kojima dominiraju da pruzrokuju konfuziju iskrivljenje istinitosti i uvere ljude da su te laži u stvari istina.Ovo je naročito izraženo kada se dolazi do istorijskih pitanja.Svaka nova priča uzeta od strane desnice mora biti okrakterisana kao lažna sem ukoliko se dokaže suprotno.Ovakav obazriv pristup je opravdan.Činjenica je da iako se zna o ruskim istraživačkim izveštajima,desnica nastavlja da reprodukuje laži već više od 50 godina,čak iako su ih dosad kompletno izložili.Desnica nastavlja sa svojim istorijskim nasleđem : laži ponovljene bezbroj puta prihvataju se kao istinite.Posle ruskih istraživačkih izveštaja koji su publikovani na zapadu,brojne knjige počele su da se pojavljuju u različitim zemljama imajući za cilj isključivo dovođenje u pitanje ruskih istraživanja i odobravanje starih laži kako bi se obratila pažnja na nove istine.Ovo su dobro poznate knjige koje su prekrivene gomilom laži u vezi sa socijalizmom i komunizmom.

Desničarske laži se ponavljaju kako bi se borilo protiv današnjih komunista.Ono se ponavljaju kako radnici ne bi mogli da nađu nikakvu alternativu kapitalizmu i neo-liberalizmu.One su deo prljavog rata protiv komunista,koji jedino imaju kao alternativu da ponude u budućnosti socijalističku državu.Ovo je razlog pojavljivanja svih ovih knjiga koje sadrže stare laži.

Sve ovo obavezuje svakoga ko ima socijalistički pogled na istoriju.Mi moramo da reuzmemo odgovornost radeći na tome da vratimo komunističkim novinama autentičnost radničke klase kako bi se borili protiv buržoaskih laži.Ovo je bez sumnje važna misija u današnjoj klasnoj borbi,koja bi u bliskoj budućnosti mogla da naraste ponovo u novu silu.

APPENDIX:
Iz American Historical Review-a

http://www.stalinsociety.org.uk/lies.html (tu je i tabela sa tačnim podacima)

V deo:

Važan faktor – nedostatak lekova

3.Dozvolite nam sada da odgovorimo na treće postavljeno pitanje.Koliko je ljudi umrlo u radničkim kampovima?

Broj umrlih se menjao od godine do godine,od 5.2% 1934 do 0.3% 1953.Smrti u radničkim kampovima su bile uzrokovane generalnom nestašicom resursa u celom društvu,a naročito što se tiče medikamenata neophodnih za borbu protiv epidemija.Ovaj problem nije bio zastupljen samo u radničkim kampovima već je bio prisutan u celom društvu,kao što je predstavljao problem i u većini svetskih zemalja.Kada su otkriveni antibiotici koji su počeli da se koriste posle Drugog Svetskog Rata,situacija se radikalno promenila.U stvari najgore godine su bile one kada su nacistički varvari uticali na oštre životne uslove svih sovjetskih građana.Tokom tih četiri godine,više od pola miliona ljudi je umrlo u radničkim kampovima – polovina od ukupnog broja umrlih tokom 20-to godišnjeg perioda o kome se govori.Ne zaboravimo da je u istom periodu tokom ratnih godina,25 miliona ljudi umrlo među onima koji su bili slobodni.Godine 1950 kada su se uslovi u sovjetskom Savezu poboljšali,a antibiotici uvedeni kao medikament,broj ljudi koji je umirao u zatvorima je spao na 0.3%.

4.Okrenimo se sada četvrtom postavljenom pitanju.Koliko je ljudi bilo osuđeno na smrt pre 1953 godine,naročito tokom čistki 1937-1938?

Već smo zabeležili tvrdnju Roberta Konkvista da su boljševici ubili 12 miliona političkih zatvorenika u radničkim kampovima između 1930 i 1953.Pretpostavlja se da je 1 milion ubijen u periodu između 1937 i 1938.Solženjicinovi prikazi uazuju na desetine miliona za koje se pretpostavlja da su umrli u radničkim kampovima – 3 miliona je umrlo u periodu od 1937-1938.Čak i veći prikazi su bili označeni u prljavom propagandnom ratu protiv Sovjetskog Saveza.Ruskinja Olga Šatunovskaja na primer navodi da je 7 miliona ljudi ubijeno u čistkama od 1937-1938.

Dokumenti koji se danas pojavljuju u sovjetskim arhivama,u svakom slučaju nam govore drugčije.Nephodno je ovde na početku pomenuti da je broj onih koji su osuđeni na smrt sakupljen iz različitih arhiva,a istraživači kako bi došli do približnog prikaza,prikupljali su podatke iz njih na način kojim se povećava rizik ka duplom obračunu i predstavlja procenu koja je veća nego što je ona realno.Saglasno Dimitriju Volkogonov-u,osobi koja je bila određena od strane Jelcina da vodi računa o starim sovjetskim arhivama,bilo je 30.514 osoba osuđenih na smrt od strane vojnih tribunala izneđu 1.oktobra 1936 i 30.septembra 1938.Još jedan deo informacije dolazi od strane KGB-a: sudeći po informaciji objavljenoj u novinama februara 1990,bilo 796.098 ljudi osuđenih na smrt za kontra-revolucionarne zločine tokom 23 godine od 1930-1953.Od ovih osuđenika po podacima KGB-a 681.692 osobe bile su osuđene između 1937 i 1938.Nije moguća dupla provera KGB-ovih prikaza,ali za ovaj poslednji deo informacije postoji otvorena sumnja.Bilo bi veoma čudno da je toliki broj ljudi osuđen na smrt za samo dve godine.Da li je moguće da je tog dana pro-kapitalistički KGB mogao da nam da tačne informacije pro-socijalističkog KGB-a?Bilo kako bilo,ostaje da se proveri da li je statistika koja leži ispod KGB-ovskih informacija uključivala među njima one koji su tokom 23 godine osuđeni kao obični kriminalaci kao i one koji su osuđeni kao kontra-revolucionari,ili je uključivala samo kontra-revolucionare kako je tvrdio pro-kapitalistički KGB u novinama objavljenim februara 1990.Arhivi takođe navode na zaključak da je broj običnih kriminalaca i broj kontra-revolucionara koji su bili osuđeni na smrt bio skoro jednak.

Zaključak koji možemo izvući iz svega ovoga je da je broj onih koji su bili osuđeni na smrt od 1937-1938 bio približno 100.000,a ne nekoliko miliona kako je tvrdila zapadna propaganda.

Takođe je potrebno imati u vidu da nisu svi oni koji su bili osuđeni na smrt u SSSR-u bili pogubljeni.Veliki deo smrtnih kazni bilo je preinačeno u kazne koje su se odnosile na zatočeništvo u radničkim kampovima.Veoma je važno takođe napraviti razliku između običnih kriminalaca i kontra-revolucionara.Mnogi od onih koji su bili osuđeni na smrt su priznali zločine poput ubistava i silovanja.Pre 60 godina ovaj tip kriminalnog dela bio je sankcionisan smrću u velikom broju zemalja.

Pitanje broj 5 : Koliko dugo u proseku su iznosile zatvorske kazne?

Dužina zatvorskih kazni bile su predmet mnogih uvredljivih glasina tokom zapadne propagande.Uobičajena insinuacija je bila ta da robijanje u zatvoru Sovjetskog Saveza uključuje beskonačan broj godina u zatvoru – ko god je otišao u zatvor navodno nikada nije izašao.Ovo je apsolutno netačno.Uglavnom su oni koji su bili u zatvoru za vreme Staljina služili zatvorske kazne najviše 5 godina.

Statistika reprodukovana u ''American Historical Review’’-u pokazuje stvarne činjenice.Obični kriminalci u Ruskoj Federaciji 1936 dobijali su sledeće kazne: do 5 godina – 82,4%;između 5-10 godina 17,6%.10 godina je bila maksimalna zatvorska kazna pre 1937.Politički zatvorenici osuđeni u sovjetskim cilivilnim sudovima godine 1936 dobijali su sledeće kazne: do 5 godina 44,2%,između 5-10 godina 50,7%.Za one koji su bili osuđeni na zatvorske kazne u radničkim kampovima gulaga,gde su se inače i služile duže zatvorske kazne,statistika iz 1940 pokazuje da je do 5 godina služilo 56,8%,a između 5-10 godina 42,2%.Samo 1% je bio zatočen na duže od 10 godina.

Za 1939 mi imamo statistiku prezentovanu od strane sovjetskih sudova.Raspodela zatvorskih kazni je bila sledeća:do 5 godina 95,9%,između 5-10 godina 4%,preko 10 godina 0,1%.

Kao što možemo videti,pretpostavljene zatvorske kazne u SSSR-u su još jedan mit koji je širen na Zapadu u cilju borbe protiv socijalizma.

Laži o Sovjetskom Savezu : zaključak diskusije o istraživačkim izveštajima

Rukovođenje istraživanjima od strane ruskih istoričara,pokazuje realnost totalno drugačiju od učenja u školama i univerzitetima kapitalističkog sveta za poslednjih 50 godina.Tokom ovih 50 godina hladnog rata,nekoliko generacija je učilo jedino laži o SSSR-u,koje su ostavile duboku impresiju na mnoge ljude.Ove činjenice su takođe materijalizovane u izveštajima koje su iznela francuska i američka istraživanja.U ovim istraživanjima su reprodukovani podaci,prikazi i tabele u broju onih koji su zatočeni i koji su umrli i bili su predmet intenzivne diskusije.Ali najvažnija stvar koju treba zabeležiti je to da zločini počinjeni od strane ljudi koji su bili zatočeni nikada nisu uzimani u razmatranje.Kapitalistička politička propaganda je oduvek prezentovala sovjetske zatvorenike kao nevine žrtve,a istraživači su uzimali ove pretpostavke bez ikakvog ispitivanja.Kada su istraživači prelazili sa svojih kolumni i statistika na komentare o događajima,njihova buržoaska ideologija je došla do izražaja – ponekad sa više nego smešnim rezultatima.Oni koji su bili osuđeni pod sovjetskim kaznenim sistemom su tretirani kao nevine žrtve,ali činjenica je da je najveći deo njih pripadao lopovima,ubicama,silovateljima...itd.Kriminalci ove vrste ne bi se nikada smatrali nevinim žrtvama od strane novinara,da su njihovi zločini počinjeni u Evropi ili Americi.Ali čim su zločini počinjeni u SSSR-u,to je već druga stvar.Nazvati ubicu ili osobu koja je silovala najmanje jednom - nevinom žrtvom je veoma podla i prljava igra.Neki zajednički smisao potrebno je ustanoviti kada se komentariše sovjetsko pravo,najmanje u odnosu na kriminalce osuđene za najteža dela čak i kada to ne može biti upravljeno u odnosu na prirodu kazne,ono bar u odnosu na prikladnost zatočeništva ljudi koji su počinili zločin ove vrste.

Kulaci i kontra-revolucija

U slučaju kontra-revolucionara,takođe je potrebno razmotriti zločine za koje su bili optuženi.Navešćemo dva primera kako bi pokazali važnost ovog pitanja : prvi je taj da su kulaci osuđeni početkom 1930-ih,a drugi je taj da su zaverenici i revolucionari osuđeni u periodu od 1936-1938.

Sudeći po istraživačkim izveštajima pošto su trgovali sa kulacima,bogatim seljacima,bilo je oko 381.000 porodica,a 1.8 milion ljudi je poslato u egzil.Manji broj ovih ljudi bio je osuđen da služi kaznu u radničkim kampovima ili kolonijama.Ali šta je uticalo na porast ovih kazni?

Bogati ruski seljak – kulak,činio je zavisnim siromašne seljake stotinama godina bezgranično ih tlačeći i eksploatišući.Od 120 miliona seljaka 1927,10 miliona kulaka živelo je u luksuzu dok je 110 miliona zivelo u nemaštini.Pre revolucije oni su živeli u najvećoj mogućoj nemaštini.Bogatstvo kulaka bilo je bazirano na loše plaćenom radu siromašnih seljaka.Kada su siromašni seljaci počeli da se udružuju na kolektivnim farmama,glavni izvor bogatstva kulaka je nestao.Ali kulaci nisu odustali.Oni su pokušavali da povrate eksploataciju koristeći izgladnjivanje.Grupe naoružanih kulaka napadale su kolektivne farme,ubijajući siromašne seljake i partijske radnike,podmećući požare na poljima i ubijajući stoku.Prouzrokujući izgladnjivanje među siromašnim seljacima,kulaci su pokušavali da obezbede stalnu nadmoć i svoje pozicije u društvu.Ovakvi katastrofalni događaji nisu bili očekivani od strane ovih ubica.Ovoga puta siromašni seljaci podržali su revoluciju dokazujući da su snažniji od kulaka koji su pobeđeni,zatočeni ili poslati u egzil,a mnogi su i poslati na prinudan rad u radničke kampove.

Od 10 miliona kulaka 1.8 milon je poslat u egzil ili je zatočen.Možda je bilo nepravde i bespotrebnih napada na kursu ove masovne klasne borbe u okviru sovjetskog seljaštva,borbe u kojoj je učestvovalo 120 miliona ljudi.Ali možemo li mi kriviti siromašne i ugnjetene u njihovoj borbi vrednoj života,u borbi da osiguraju svojoj deci budućnost kako ne bi umrla nepismena,za nedovoljnu ''civilizovanost'' ili pokazivanje bezmalo ''milosti'' u svojoj presudi?Može li neko da uperi prst u ljude koji stotinama godina nisu uspevali da naprave napredak u civilizovanosti i optužiti ih za necivilizovanost?I recite nam,kada je kulak eksploatisao civilizovano ili milostivo u svom odnosu prema siromašnim seljacima tokom godina beskonačne eksploatacije?!

Čistke 1937 godine

Naš drugi primer,gde su kontra-revolucionari osuđeni od 1936-1938 što je pratilo čistke u partiji,armiji i državnom aparatu,imao je svoje korene u istoriji revolucionarnog pokreta Rusije.Više miliona ljudi je učestvovalo u pobedonosnoj borbi protiv cara i ruske buržoazije,a mnogi od njih su se pridružili Ruskoj Komunističkoj Partiji.Među svim ovim ljudima bilo je nažalost i onih koji su ušli u partiju iz nekih drugih razloga,a ne zbog borbe za proleterijat i socijalizam.Ali klasna borba je bila takva da često nije bilo vremena a ni prilike da se novi militanti partije provere.Čak i militanti iz drugih partija koji su sebe zvali socijalistima i koji su se borili za Boljševičku partiju su pristupili Komunističkoj Partiji.Brojnim novim aktivistima date su važne pozicije u boljševičkoj partiji,državi i vojnim snagama zavisno od njihove idividualne mogućnosti u vođenju klasne borbe.Ovo su bila veoma teška vremena za mladu sovjetsku državu,a bilo je i velikih nedostataka kadrova – ili čak ljudi koji su mogli da čitaju – prisiljavajući partiju da načini nekoliko zahteva u pogledu kvaliteta novih aktivista i kadrova.Zbog ovih problema koji su nastali,pojavile su se kontradikcije koje su podelile partiju u dva tabora – na one koji su krenuli snažno napred u borbu za izgradnju socijalističkog društva i drugih koji su smatrali da još nisu sazreli uslovi za izgradnju socijalizma i koji su promovisali socijal-demokratiju.Poreklo ovih ideja leže na Trockom,koji se priključio partiju u julu 1917 godine.Trocki je bio sposoban s vremena na vreme da obezbedi podršku od strane nekih dobro poznatih boljševika.Ova opozicija ujedinjena protiv originalnog boljševičkog plana,donela je jednu od političkih opcija koje su bile predmet glasanja 27. decembra 1927 godine.Pre nego što je ovo glasanje uzeto u razmatranje,bila je prisutna velika partijska debata koja je trajala više godina i rezultat nije ostavio nikakvu sumnju.Od 725.000 glasova,opozicija je osigurala 6.000,što je iznosilo manje od 1% podrške aktivista koji su podržali ujedinjenu opoziciju.

Kao kosekvenca samog glasanja,gde je opozicija započela još jednom da vodi politiku u suprotnosti sa partijskom,Centralni Komitet Komunističke Partije odlučio je da isključi iz partije glavne lidere ujedinjene opozicije.Centralna opoziciona figura Trocki je proteran iz Sovjetskog Saveza.Ali priča o opoziciji nije se ovde završila. Zinoviev, Kamenjev i Zvdokine su nakon toga izvršili samokritku,kao i nekoliko vodećih trockista kao što su Pyatakov, Radek, Preobrazhinsky i Smirnov.Svi oni su još jednom prihvaćeni od strane partije kao aktivisti i još jednom zauzeli partijske i državne pozicije.U međuvremenu postalo je jasno da samokritika učinjena od strane opozicije nije bila iskrena,jer su opozicioni lideri bili ujedinjeni na strani kontra-revolucije svaki put kada se klasna borba zaoštravala u Sovjetskom Savezu.Većina opozicionara je isključena i ponovo primljena nekoliko puta pre nego što se situacija razbistrila kompletno od 1937-1938.

IV deo:

Šta je rusko istraživanje pokazalo

Istraživanje sovjetskog kaznenog sistema je izneto u izveštaju od približno 9000 strana.Autori ovog izveštaja su bili mnogi,ali najpoznatiji među njima su ruski istoričari : V.N.Zemskov,A.N.Dugin i A.V.Hlevnjuk.Njihov rad koji je započeo sa svojim izdanjima 1990 i bio dovršen 1993,publikovan je skoro u celosti.Zapad je došao do saznanja o izveštajima,što je bio rezultat saradnje između istraživača različitih zapadnih zemalja.Dva rada sa kojima je prisutni autor srodan su : onaj koji se pojavio u francuskom žurnalu ''l'Histoire'' u septembru 1993,pisan od strane Nikolasa Werth-a,šefa francuskog naučnog istraživačkog centra-CNRS(Centre National de la Recherche Scientifique),i rad objavjen u američkom žurnalu '' American Historical Review'' od strane J.Arch-a Getty-a,profesora istorije univerziteta u Kaliforniji Riversajd u saradnji sa G.T.Rettersporn-om CNRS istraživačem i ruskim istraživačem Zemskovim iz instituta Ruske istorije(delom Ruske Akademije Nauka).Današnje knjige su proizašle iz materije pisane od strane gore imenovanih istraživača ili od strane ostalih iz istog istraživačkog tima.Pre nego što krenem dalje želeo bi da razjasnim kako se ne bi pojavljivale konfuzije u budućnosti,da nijedan od naučnika koji je učestvovao u istraživanju nije imao socijalistički pogled na svet.Čak naprotiv njihov pogled je buržoaski i anti-socijalistički.U stvari mnogi od njih su potpuno reakcionarni.Ovo je rečeno da čitalac ne bi zamišljao kako je ono što je izneto u daljem tekstu samo produkt nekakve ''komunističke zavere''.Ono što se dogodilo je to da su gore navedeni istraživači jasno izložili laži Konkvista,Solženjicina,Medvedeva i ostalih i to uradili čisto iz razloga kako bi stavili svoj profesionalni integritet na prvo mesto,ne dopuštajući sebi da budu graditelji za propagandne ciljeve.

Rezultati ruskog istraživanja odgovorili su na veliki broj pitanja u vezi sa sovjetskim kaznenim sistemom.Za nas je Staljinova era ono što nas najviše zanima i to je ono mesto gde treba tražiti razlog za debatu.Postavićemo brojna specifična pitanja i tražiti naše odgovore u žurnalima l'Histoire i American Historical Review.Ovo će biti najbolji način da se u debatu unesu neki od najvažnijih aspekata sovjetskog kaznenog sistema.Pitanja su sledeća:

1.Od čega se sovjetski kazneni sistem sastojao?

2.Koliko je tamo bilo zatvorenika-političkih i nepolitičkih?
3.Koliko je ljudi umrlo u radničkim kampovima?

4.Koliko ljudi je bio osuđeno na smrt u godinama pre 1953,naročito za vreme čistke 1937-1938?

5.Koliko dugo u proseku su ljudi osuđivani na kaznu zatvora?

Posle odgovora na ovih pet pitanja,diskutovaćemo o kaznama određenim u dve grupe koje su često pomenute u vezi sa zatočeništvom i stopom smrtnosti u SSSR-u,tj.kulacima zatočenim 1930 i kontra-revolucionarima zatočenim od 1936-1938.

1.Radnički kampovi u kaznenom sistemu

Dozvolite da počnemo sa pitanjem prirode sovjetskog kaznenog sistema

Posle 1930 sovjetski kazneni sistem uključivao je zatvore,radničke kampove,radničke kolonije gulaga,specijalne otvorene zone i obevezu plaćanja novčane kazne.Ko god je bio optužen,uglavnom je vreme provodio u pritvoru dok se tokom istrage ne ustanovi da li je možda nevin i na taj način bio bi oslobođen ili bi bio poslat na sud.Optužena osoba na suđenju mogla bi se proglasiti nevinom(i bila bi oslobođena) ili proglašena krivom.Ako se ustanovi da je osoba kriva,moglo bi joj se narediti da plati novčanu kaznu,bude određeni period u zatvoru ili što se retko kad dešavalo,suoči sa egzekucijom.Novčana kazna mogla bi biti određena procentualno od njegove zarade za dati vremenski period.One presude za koje bi bila propisana zatvorska kazna u određenom periodu,mogle bi da uključe različite vrste zatvorskih kazni zavisno od umešanosti u sam zločin.

U radnički kamp gulaga poslati su oni koji su počinili ozbiljan zločin (ubistva,pljačke,silovanja,ekonomske malverzacije...itd),kao i veliki broj onih koji su bili zatočeni zbog kontra-revolucionarnih aktivnosti.Ostali kriminalci osuđeni na kaznu zatvora dužu od 3 godine mogli su takođe da se pošalju u radničke kampove.Posle izvesnog vremena provedenog u radničkom kampu,zatvorenik bi mogao biti premešten u radničku koloniju ili specijalnu otvorenu zonu.

Radnički kampovi su bili veoma prostrana područja gde su zatvorenici živeli i radili pod bliskim nadzorom.Za njih su rad i odsustvo tereta na leđima društva bili očigledno neophodni.Nijedna osoba ne može biti zdrava bez rada.Moguće je da su ljudi tih dana mislili kako je ovo užasna stvar,ali tako je to bilo.Broj postojećih radničkih kampova 1940 bio je 53.

Postojalo je 425 radničkih kolonija gulaga.Ovo su bile mnogo manje jedinice od radničkih kampova,sa slobodnijim režimom i manjim nadzorom.Ovde su se slali zatvorenici sa kraćim zatvorskim kaznama – ljudi koji su počinili manje ozbiljne kriminalne ili političke prekršaje.Oni su slobodno radili u fabrikama ili na zemlji i formirali delove civilnog društva.U više slučajeva cela plata zarađena na osnovu rada pripadala je zatvoreniku,koji je sa dosta respekta tretiran kao i svaki drugi radnik.

Specijalne otvorene zone bile su sveopšte gledano agrikulturna područja za one koji su proterani,kao što su kulaci čija je imovina bila eksprorisana tokom kolektivizacije.Ostali ljudi za koje se našlo da su krivi za manja kriminalna ili politička dela mogli su takođe da odsluže svoje kazne na ovim područjima.
454.000 nije 9 miliona!

2.Drugo pitanje se odnosi na to koliko je zatvorenika bilo zatočeno i koliko običnih kriminalaca.

Ovo pitanje uključuje one koji su bili zatočeni u radničkim kampovima,kolonijama gulaga i zatvorima (mislimo da bi trebalo zapamtiti i to da je u radničkim kolonijama bilo u više slučajeva delimično lišavanje slobode).Dodata tabela pokazuje podatke koji se pojavljuju u knjizi ''American Historical Review'' i to one koje obuhvataju period od 20 godina počev od 1934,kada je kazneni sistem bio objedinjen pod centralnim rukovodstvom do 1953,kada je Staljin umro.

U tabeli postoji serija zaključaka koje je potrebno izvući.Da bi započeli sa radom uporedićemo te podatke sa onim koje je izneo Robert Konkvist.Poslednje tvrdnje su da je 1939 bilo političkih zatvorenika u radničkim kampovima,a da je 3 miliona ostalih umrlo u periodu od 1937-1939.Neka čitalac ne zaboravi da je Konvist govorio na ovom mestu jedino o političkim zatvorenicima!Na stranu svega ovoga,kaže Konkvist,postojali su takođe obični kriminalci čiji je broj po njegovom mišljenju bio daleko veći od broja političkih zatvorenika!Godine 1950 bilo je zatočeno prema mišljenju Konkvista 12 miliona političkih zatvorenika!Naoružani sa stvarnim činjenicama,mi možemo odmah da vidimo kakav je u stvari prevarant Konkvist.Nijedan od njegovih prikaza ne podudara se čak ni najmanje sa istinom.Godine 1939 bilo je zajedno u svim kampovima,kolonijama i zatvorima blizu 2 miliona zatvorenika.Od ovog broja 454.000 su počinila političke zločine,ne 9 milona kao što je Konkvist tvrdio.Onih koji su umrli u radničkim kampovima između 1937 i 1939 bilo je oko 160.000,ne 3 miliona kako je Konkvist tvrdio.Godine 1950 bilo je 578.000 političkih zatvorenika u radničkim kampovima,ne 12 miliona.Neka čitalac ovih redova ne zaboravi da je Robert Konkvist do današnjeg dana ostao jedan od najvećih izvora desničarske propagande protiv komunizma.Među desničarskim pseudo – intelektualcima Robert Konkvist je bogomdana figura.A što se tiče prikaza Aleksandra Solženjicina da je 60 miliona ljudi umrlo u radničkim kampovima – to nam nije ni na kraj pameti da komentarišemo.Apsurdnost ovakvih tvrdnji je više nego očigledna.Jedino bolestan um može da promoviše ovakve prevare.
Ostavimo sada po strani ove prevarante kako bi mogli sami da konkretno analiziramo statistiku u vezi sa gulagom.Prvo pitanje koje treba postaviti je kakav pogled treba da zauzmemo u vezi sa brojem ljudi uhvaćenim u kaznenom sistemu?Koje je značenje prikaza od 2.5 miliona?Svaka osoba koja je smeštena u zatvor je živ dokaz da je društvo bilo i dalje nedovoljno razvijeno da bi dalo svakom građaninu sve što mu je potrebno za potpun život.Sa ove tačke gledišta 2.5 miliona predstavlja kritiku društva.

Unutrašnja i spoljašnja pretnja

Broj ljudi uhvaćenih u kaznenom sistemu zahteva odgovarajuće objašnjenje.Sovjetski Savez je bila država koja je upravo srušila feudalizam i njeno društveno nasleđe u pogledu ljudskih prava bilo je često teret samog društva.U bespoštednom uređenju kakvo je bilo za vreme carevine,radnici su bili osuđeni da žive u dubokom siromaštvu,a ljudski život je imao malu vrednost.Pljačke i nasilja kao zločini su bili kažnjavani neograničenim vidom nasilja.Revolt protiv monarhije obično se završavao masakrom,smrtnim presudama i ekstremno dugim zatvorskim kaznama.Ovim društvenim odnosima i običajima sjedinjenih sa njima,trebalo je dosta vremena oko promene,samim tim što je uptravo to imalo uticaja na razvoj društva Sovjetskog Saveza kao i stavove koji su se ticali samih kriminalaca.

Još jedan faktor koji bi trebao da se uzme u obzir je taj da su Sovjetskom Savezu,zemlji koja je 1930-e imala oko 165 miliona žitelja,bile upućene ozbiljne pretnje od strane spoljašnjih sila.Kao rezultat ogromnih političkih promena koje su uzele maha u Evropi 1930,tu se našla i direktna pretnja ratom od strane nacističke Nemačke,pretnja koja se odnosila na opstanak slovenskog naroda,a zapadni blok je takođe našao utočište u intervencionističkim ambicijama.Ovi situaciju je sumirao Staljin 1931 sledećim rečima : ''Mi smo 50-100 godina iza progresivnih zemalja.Moramo zatvoriti tu pukotinu u sledećih 10 godina.Ili ćemo uraditi tako nešto ili ćemo biti zbrisani.'' Deset godina kasnije 22. juna 1941 SSSR je bio napadnut od strane nacističke Nemačke i njenog saveza.Sovjetsko društvo je bilo prisiljeno da načini ogromne napore u dekadi od 1930-1940,kada je veliki deo njenih resursa bio namenjen njenoj odbrani i pripremi u nadolazećem ratu protiv nacista.Zbog svega ovoga ljudi su naporno radili dok je proizvodnja bila mala u odnosu na ličnu dobit.Sedmočasovno radno vreme je daleko odmaklo 1937 i 1939 praktično je svaka nedelja bila radni dan.U teškom periodu kakav je bio ovaj,sa ratom koji je bio iznad razvoja društva u dve decenije ('30-ih i '40-ih),rat koji je koštao SSSR 25 miliona života,gde je pola države pretvoreno u pepeo i kriminal je bio u porastu,dok su ljudi pokušavali da pomognu sebi u situaciji kada život nije mogao da im ponudi ništa drugo.

Tokom ovog veoma teškog vremena,Sovjetski Savez je imao maksimalan broj od 2.5 miliona ljudi u zatvorskom sistemu,što je bilo 2.4 % odrasle populacije.Kako mi možemo da ocenimo ovaj prikaz?Da li je to mnogo ili malo?Dozvolite da uporedimo.

Više zatvorenika u USA

U Sjedinjenim Američkim Državama na primer,zemlji koja ima 252 miliona stanovnika (popis 1996),najbogatijoj državi na svetu koja koristi 60% svetskih resursa,koliko ima ljudi koji su u zatvoru?Kakva je situacija u USA,zemlji kojoj nije pretio nijedan rat i zemlji u kojoj nema dubokih socijalnih promena koje utiču na ekonomsku stabilnost?

U manjim novinskim beleškama koje su se pojavile u avgustu 1997,FLT-AP informaciona agencija izvestila je da u USA ranije nije bilo toliko ljudi u zatvorskom sistemu kao što je to slučaj 1996 godine gde je zabeleženo da je u zatvorima zatočeno 5.5 miliona ljudi.Ovo predstavlja porast od 200.000 ljudi u odnosu na 1995 godinu i znači da je broj kriminalaca u USA jednak 2.8% odrasle populacije.Ovi podaci su dostupni svima onima koji predstavljaju deo severno-američkog ministarstva pravde.Broj zatvorenika u USA je danas za 3 milona veći u odnosu na maksimalan broj onih koji su bili zatočeni u SSSR-u!U SSSR-u postojao je maksimum od 2.4% odrasle populacije koji je bio zatočen u zatvoru zbog zločina,a u USA je taj broj 2.8% i ima tendenciju porasta!Saglasno informaciji koju su iznele novine uz pomoć američkog ministarstva pravde 18 januara 1998,broj zatvorenika u USA je porastao 1997 za 96.100.

Što se tiče sovjetskih radničkih kampova,istina je da je režim bio oštar i težak za zatvorenike,ali kakva je danas situacija u zatvorima USA,gde ima obilje nasilja,droge,prostitucije,silovanja...(290.000 ljudi je svake godine silovano u zatvoru).Niko se ne oseća bezbedno u američkim zatvorima!To se dešava danas,kada je društvo bogatije nego ikada pre!

III deo:

Podrška Frankovom fašizmu

Pošto je Franko umro 1975 godine,španski fašistički režim je počeo da gubi kontrolu nad političkom situacijom,a na početku 1976 događaji u Španiji su zauzeli centralno mesto u zainteresovanosti svetskog javnog mnjenja.Održavani su štrajkovi i demonstracije na kojima se tražila demokratija i sloboda,a Frankov naslednik Kralj Huan Karlos,obavezao se veoma oprezno da će uvesti izvesnu liberalizaciju kako bi umirio socijalnu uznemirenost.

U jednom od najvažnijih momenata u Španskoj političkoj istoriji,Aleksandar Solženjicin se pojavio u Madridu i dao jedan intervju programu ''Directismo'' jedne subotnje večeri 20 marta u vreme najveće gledanosti (pogledati španske novine,ABC i Ya 21 marta 1976 godine).Solženjicin koji je unapred bio upoznat sa pitanjima,iskoristio je priliku da izloži svakakve vrste reakcionarnih izjava.Njegova namera nije bila da podrži kraljevu takozvanu liberalizaciju mera.Čak naprotiv,Solženjicin je upozoravajući istupao protiv demokratskih reformi.U svom televizijskom intervjuu on je izjavio da je 110 miliona Rusa umrlo nasilnim putem ili su bili žrtve socijalizma i uporedio je ''robovanje sa kojim je sovjetski narod bio suočen naspram slobode koju su Španci uživali''.Solženjicin je takođe optužio progresivne krugove samih ''utopista'' koji nameravaju da Španiju učine diktatorskom državom.Pod progresivnim krugovima on je mislio na svakoga u demokratskoj opoziciji u kojoj su bili – liberali,socijal-demokrati ili komunisti.''Poslednje jeseni'',kaže Solženjicin,''svetsko javno mnjenje je bilo veoma zabrinuto za sudbinu španskih terorista (španski anti-fašisti su osuđeni na smrt od strane Frankovog režima).Sve vreme progresivno javno mnjenje tražilo je demokratsku političku reformu dok je podržavalo akte terorizma.Oni koji su težili brzoj demokratskoj reformi da li su uopšte shvatili šta će se desiti sutra ili dan posle toga?U Španiji će možda biti demokratije sutra,ali posle sutrašnjeg dana hoće li biti sposobni da izbegnu pretvaranje demokratije u totalitarizam?''Oprezno ispitivan od strane žurnalista da li takve izjave mogu biti viđene kao podrška režimima u zemljama gde nije bilo slobode,Solženjicin je odgovorio : ''Ja znam samo jedno mesto gde ne postoji sloboda i to je Rusija''.Solženjicinove izjave na španskoj televiziji bile su direktna podrška španskom fašizmu,ideologiji koju je on podržavao još mnogo godina.

Ovo je jedan od razloga zašto se Solženjicin krio od očiju javnosti u svom 18-to godišnjem egzilu u USA i jedan od raloga zašto je počeo da dobija nešto manje od totalne podrške kapitalističkih vlada.Za kapitaliste to je bio dar od samog Boga da iskoriste čoveka kao što je Solženjicin u svom prljavom ratu protiv socijalizma,ali sve ima svoje granice.U novoj kapitalističkoj Rusiji, ono što određuje podršku zapada političkim grupama je čista i jednostavna mogućnost obavljanja dobrog posla sa visokom profitima pod okriljem ovakvih grupa.Fašizam kao alternativni politički režim za Rusiju nije smatran kao dobar za posao.Zbog ovog razloga Solženjicinovi politički planovi za Rusiju su mrtvo slovo na papiru sve dok zapad podržava njihovo poslovanje.Ono što Solženjicin želi u Rusiji je povratak autoritarnog carskog režima,ruku pod ruku sa tradicionalnom Ruskom Pravoslavnom Crkvom!Čak ni najarogantniji imperijalisti nisu zainteresovani za podršku ovako velikoj političkoj gluposti.Ako bi tražili nekoga ko podržava Solženjicina na zapadu,mogli bi da ga nađemo među glupanima ekstremne desnice.

Nacisti,policija i fašisti

Dolazimo na kraju do toga da su ovo neki od najznačajnijih snabdevača buržoaskih mitova koji se odnose na milione onih koji su navodno umrli ili bili zatočeni u Sovjetskom Savezu:nacista William Hearst,policijski agent Robert Konkvist i fašista Aleksandar Solženjicin.Konkvist je igrao vodeću ulogu,sve dok je uz pomoć svojih informacija bio koristan za svetske masmedije i bio čak baza na kojoj su se zasnivali školski i univerzitetski sistemi.Konkvistov rad je bez sumnje prvorazredno delo policijske dezinformacije.Godine 1970 Konkvist je dobio ogromnu pomoć od strane Solženjicina i serije drugorazrednih likova poput Andreja Sakharova i Roj-a Medvedeva.U dodacima koji su se pojavili svuda po svetu,brojni ljudi koji su se posvetili spekulisanju oko broja umrlih i mučenih su bogato nagrađivani od strane buržoaskih novina.Ali istina je konačno iznesena i pokazano je pravo lice ovih falsifikatora istorije.Gorbačovljevo naređenje da se otvore partijski tajni arhivi radi istorijske istrage,imali su posledice koje niko unapred nije mogao predvideti.

Arhivi demonstriraju propagandne laži

Špekulacije o milionima onih koji su umrli u Sovjetskom Savezu je deo prljavog propagandnog rata protiv Sovjetskog Saveza i zbog svega ovoga negiranje i objašnjenja data od strane ovog društva nikada nisu shvaćena ozbiljno,a takođe nikada nisu našle mesto u kapitalističkim novinama.Na kraju krajeva,kontrirajući svemu ovome činjenice su ignorisane dok su ''specijalisti'' kapitalom kupovali prostor u medijima koliko god su želeli šireći svoje fikcije.I kakve su te fikcije zapravo bile?Šta zapravo milioni umrlih i zatočenih po tvrdnjama Konkvista i ostalih ''kritičara'' imaju zajedničko;da li je to bio rezultat sličnih laži i procena u vidu metoda koji su imali nedostatak naučne osnove?!

Prevarantski metodi daju milionski porast mrtvih

Konkvist,Solženjicin,Medvedev i ostali koriste statistike publikovane od strane Sovjetskog Saveza,na primer,nacionalni popis stanovnika,kome su dodali pretpostavjeni populacioni rast bez ikakvog vođenja računa o situaciji u zemlji.Na ovaj način oni su doneli svoje zaključke o tome kako je mnogo ljudi moralo da bude u zemlji krajem tih godina.Za ljude koji su nestajali tvrdilo se da su umrli ili su bili zatočeni zbog socijalizma.Metod je jednostavan ali u isto vreme i kompletno prevarantski.Ovaj tip ''otkrovenja'' tako važnih političkih događaja nikada ne bi bio prihvaćen da se to otkrovenje odnosilo na zapadni svet.U takvom slučaju sigurno da bi profesori i istoričari protestovali protiv takvih fabrikacija.Ali čim je SSSR bio objekt takvih fabrikacija,one su bile i prihvatljive. Jedan od razloga je sigurno i taj što su profesori i istoričari smestili svoj profesionalni uspeh ispred svog profesionalnog integriteta.

U bojkama,koji su bili zaključci ovih ''kritika''?Saglasno Robertu Konkvist-u (u proceni koju je napravio 1961 godine) 6 miliona ljudi je umrlo usled gladi u SSSR-u ranih 30-ih početkom 20 veka.Ovaj broj Konkvist povećava na 14 miliona godine 1986.U odnosu na to što je rekao u vezi gulaga kao radničkih kampova,tamo je bilo smešteno prema Konkvistu 5 milona zatvorenika 1937 pre čistke u partiji,koje je vojni i državni aparat započeo.Posle početka čistke,po Konkvistu je tokom 1937-38 bilo dodato još 7 miliona zatvorenika,praveći od toga konačan broj od 12 miliona zatvorenika u radničkim kampovima godine 1939.I ovih 12 miliona bi po Konkvistu trebalo da predstavljaju jedino političke zatvorenike.U radničkim kampovima su bili takođe zatočeni obični kriminalci,koji su prema Konkvistovom mišljenju trebali daleko brojem da nadmaše političke zatvorenike.Ovo znači prema mišljenju Konkvista da je tamo otprilike trebalo da bude oko 25-30 miliona zatvorenika u radničkim kampovima Sovjetskog Saveza.

Ponovo po samom Konkvistu,milion političkih zatvorenika su pogubljeni između 1937 i 1939,a drugih 2 miliona su umrli usled gladi.Konačna izmišljotina odnosi se na čistku od 1937-1939,gde je po Konkvistu stradalo 9 miliona od kojih je 3 miliona umrlo u zatvoru.Ovaj prikaz bio je odmah predmet ''statističkog nameštanja'' od strane Konkvista koji mu je omogućio da dođe do zaključaka da su boljševici usmrtili ne manje od 12 miliona političkih zatvorenika između 1930-1953.Dodajući ovaj prikaz broju onih koji su umrli usled takozvane gladi 30-ih,Konkvist je došao do zaključka da su boljševici ubili 26 milona ljudi.U jednoj od svojih poslednjih statističkih manipulacija,Konkvist je tvrdio da je 1950 godine bilo 12 miliona političkih zatvorenika u SSSR-u.

Aleksandar Solženjicin koristio je više ili manje slične statističke metode kao i Konkvist.Ali koristeći ove pseudo-naučne metode na osnovama različitih premisa došao je čak do mnogo ekstremnijih zaključaka.Solženjicin je prihvatio Konkvistovu procenu od 6 miliona mrtvih koji su proizlilazili usled izgladnjivanja od 1932-33.Bez obzira na sve što se odnosilo na čistke od 1936-39,on je verovao da je najmanje 1 milon ljudi godišnje umiralo.Solženjicin je podigao konačan broj govoreći nam da su usled kolektivizacije do Staljinove smrti 1953 komunisti ubili 66 milona ljudi u SSSR-u.Na vrhu optužbi on drži da je sovjetska vlada odgovorna za smrt 44 milona Rusa koji su ubijeni u toku Drugog Svetskog Rata.Solženjicinov zaključak je da su ''110 miliona Rusa žrtve socijalizma''.Što se tiče odnosa prema zatvorenicima,Solženjicin nam govori o tome da je broj ljudi u radničkim kampovima 1953 godine iznosio 25 miliona.

Gorbačov otvara arhive

Zbirka fantazije prikazana je nad produktom ekstremno dobro plaćenih fabrikacija,koje su izašle u buržoaskoj štampi 1960,uvek prezentovanih kao stvarne činjenice određene kroz aplikaciju naučnog metoda.

Iza ovih fabrikacija sakrivale su se zapadne tajne službe,pre svih CIA i MI5.Udar masmedija na javno mnjenje bio je toliko veliki,da čak i danas oblikuje uverenje o istinitosti u velikom delu populacije zapadnih zemalja.

Sramna situacija se još i pogoršala.U samom Sovjetskom Savezu,gde Solženjicin i ostali dobro poznati ''kritičari'' kao što su Andrej Sakharov i Roj Medvedev nisu mogli naći nikoga da podrži njihove fantazije,suštinske promene su uzele maha 1990.U novom ''slobodnom novinarstvu'' otvorenim od strane Gorbačova,sve što se protivilo socijalizmu smatrano je pozitivnim,jer je donosilo katastrofalne rezultate.Nepostojeća špekulativna naduvavanja zauzela su mesto u broju onih koji su umrli ili zatočeni pod socijalizmom,a danas pomešanih zajedno sa grupom od 10 miliona ''žrtava'' komunizma.

Histerija Gorbačovih ''slobodnih novina'' progurala su laži Konkvista i Solženjicina.U isto vreme Gorbačov je otvorio arhive Centralnog Komiteta u svrhu istorijskog istraživanja,na zahtev slobodnih novina.Otvaranje arhiva Centralnog Komiteta Komunističke Partije je uistinu centralno pitanje u ovoj zamršenoj priči i to iz dva razloga: delimično zbog toga što u arhivama mogu biti nađene činjenice koje mogu rasvetliti istinu.Ali čak mnogo važnija je činjenica da ovo suludo špekulisanje u vezi sa brojem onih koji su ubijeni ili zatočeni u Sovjetskom Savezu,a zbog kojeg je bilo zahtevano otvaranje arhiva,bude prikazano i potvrđeno.Svaki od ovih špekulanata tvrdili su da će slučajevi mrtvih i zatočenih biti dokazani:Konkvist,Sakharov,Medvedev i svi ostali.Ali kada su arhivi otvoreni i istraživački izveštaji bazirani na aktuelnim dokumentima publikovani,dogodilo se nešto zaista čudno.Iznenada su Gorbačove slobodne novine i špekulanti naprosto
izgubili interesovanje za arhive u kojima su zabeleženi podaci o zatočenim i mrtvim ljudima.

Rezultate istraživanja arhiva Centralnog Komiteta koja su izneli ruski istoričari Zemskov,Dugin,Hlevenjuk, pojavila su se u naučnim časopisima od 1990 i bila su sasvim neprimetna.Izveštaji koji su nosili rezultate istorijskih istraživanja bili su potpuno suprotni u odnosu na naduvane podatke gledajući u brojkama,koje su iznele ''slobodne novine'' i u kojima se tvrdilo da je to bilans zatočenih i mrtvih.Zbog svega toga njihov sadržaj ostao je neobjavljen.Izveštaji su publikovani u niskotiražnim naučnim časopisima praktično nepoznati za javnost u potpunosti.Izveštaji rezultata naučnih istraživanja mogli su tek nešto malo da se takmiče sa novinarskom histerijom,tako da su laži Konkvista i Solženjicina nastavile da dobijaju podršku od strane dela populacije bivšeg SSSR-a.Na zapadu takođe,izveštaji ruskih istraživanja kaznenog sistema pod Staljinom bio je totalno ignorisan na glavnim stranama novina,a takođe i u vestima na TV-u.Zašto?

II deo:

52 godine pre objavljivanja istinitih događaja

Nacistička dezinformaciona kampanja u vezi sa Ukrajinom nije umrla sa porazom nacističke Nemačke u Drugom Svetskom Ratu.Nacističke laži su ponovo uzete od strane CIA-e i MI5,uvek garantujući istaknuto mesto u propagandnom ratu protiv Sovjetskog Saveza.Mekartijev anti-komunistički lov na crvene veštice posle Drugog Svetskog Rata,takođe je počivao na pričama o milionima onih koji su umrli usled gladi u Ukrajini.Godine 1953 knjiga na ovu temu je objavljena u USA.Ova knjiga je imala naslov ''Mračne radnje Kremljina''.Tu publikaciju su finansirale ukrajinske izbeglice u USA,ljudi koji su izvršili kolaboraciju sa nacistima u Drugom Svetskom Ratu i kojima je američka vlada dala politički azil predstavljajući ih svetu kao ''demokrate''.

Kada je Regan izabran u američko predsedništvo započeo 1980 anti-komunistički krstaški rat,propaganda u vezi sa milionima onih koji su umrli u Ukrajini je ponovo zaživela.Godine 1984 profesor sa Harvarada je publikovao knjigu nazvanu ''Ljudski život u Rusiji'',gde je ponovio sve lažne informacije proizvedene u Hearst-ovim novinama 1934 godine.Kasnije 1984 mi nailazimo na nacističke laži i falsifikate koji datiraju od 1930 i ponovo oživljavaju,ali ovoga puta pod ''respektabilnim'' plaštom američkog univerziteta.Ali ovo nije bio kraj svega ovoga.Godine 1986 još jedna knjiga se pojavila na ovu temu nazvana ''Žetva očajanja'',napisana
od strane bivšeg člana britanske tajne službe Robert-a Konkvista,sada profesora na Stamford Univerzitetu u Kaliforniji.Za svoj rad na knjizi Konkvist je primio 80 000 američkih dolara od strane Ukrajinske Nacionalne Organizacije u emigraciji.Ova organizacija je takođe uložila novac za snimanje filma godine 1986 koji je nazvan ''Žetve očajanja'' i u kome je uzet materijal iz Konkvist-ove knjige.Do tada ljudi u USA koji su tvrdili da je u Ukrajini počinjen genocid,podigli su taj broj na čak 15 miliona!

Bez obzira na sve te silne milione žrtava gladi u Ukrajini na koje su ukazivale Hearst-ove novine u Americi,bezbroj puta ponavljane u knjigama i filmovima,činjenica je da su to bile besmislene informacije.Kanadski žurnalista Douglas Tottle,precizno je izneo falsifikate u svojoj knjizi ''Prevara,glad i fašizam'' – ukrajinski mit o genocidu od Hitera do Harvarda,koja je objavljena u Torontu 1987.Među ostalim stvarima,Tottle je dokazao da je fotografski materijal na kome se nalaze stravične slike izgladnele dece, korišćen i uzet iz publikacija 1922 godine u vreme kada su miloni ljudi umirali usled gladi i ratnih uslova pošto je osam stranih armija upalo u SSSR tokom građanskog rata 1918-1921. Douglas Tottle iznosi nam činjenice zaokružujući izveštaj o navodnoj gladi u Ukrajini 1934 i iznosi raznovrsne laži kojima su se služile Hearst-ove novine.Žurnalista koji je u jednom dugom periodu slao izveštaje i fotografije iz područja koje su navodno bile poznate po izgladnjivanju bio je Tomas Walker čovek koji nije nikada kročio nogom u Ukrajinu,a ni u Moskvi nije bio duže od par dana.Ove činjenice je obelodanio žurnalista Luis Fišer,dopisnik iz Moskve časopisa ''Nacija'' koje su bile američke novine.Fišer je takođe obelodanio da je žurnalista M.Perot,stvarni Hearst-ov dopisnik iz Moskve,slao Hearst-u izveštaje koje nikada nisu publikovane i koje su se odnosile na izvrsnu žetvu postignutu u SSSR-u 1933 i napredak u samoj Ukrajini.Tottle je takođe dokazao da je žurnalista koji je pisao izveštaje o gladi u Ukrajini – Thomas Walker,zapravo Robert Green i da je bio robijaš koji je pobegao iz državnog zatvora u Koloradu!Ovaj gospodin Walker ili Green je uhapšen kada se vratio u USA i kada se pojavio na sudu,priznao je da nikada nije ni bio u Ukrajini.Sve ove laži koje se odnose na milione onih koji su umrli u Ukrajini 30-ih godina 20 veka,gladi koja je navodno izrežirana od strane Staljina,raskrinkana je 1987 godine!Nacista Hearst,policijski agent Konkvist i ostali su izmislili milione žrtava uz pomoć svojih laži i lažnih izveštaja.Čak i danas Hearst-ove nacističke priče se i dalje ponavljaju u knjigama koje su napisane od strane autora plaćenih od strane desničara koji imaju određene interese.

Herast-ove novine imajući monopolističku poziciju u mnogim državama USA,imajući informacione agencije u celom svetu,bile su ogromni megafon samog Gestapoa.U svetu u kome je dominirao monopolitički kapital,bilo je omogućeno Hearst-ovim novinama da transformišu laži Gestapoa u ''istine'' emitovane na stranicama novina,radio stanicama i kasnije na TV kanalima celoga sveta.Kada je Gestapo nestao,prljavi propagandni rat protiv socijalizma u SSSR-u nastavio je da bude bezobziran,ovoga puta sa CIA-om kao novim pokroviteljem.Anti-komunističke kampanje američkih novina nisu prestajale sa omalovažavanjima.Poslovi su nastavljeni kao i obično,prvo su instrukcije dolazile od Gestapoa,a kasnije od CIA-e.

Robert Konkvist u srcu mitova

Ovaj čovek koji je tako široko citiran u buržoaskim novinama,istinski besednik buržoazije,zaslužuje da se na njega obrati specifična pažnja na ovom mestu.Robert Konkvist je jedan od dva autora koji su najviše pisali o milionima umrlih u Sovjetskom Savezu.On je uistinu kreator svih mitova i laži koje se odnose na Sovjetski Savez i koje su bile širene sve do Drugog Svetskog Rata.Konkvist je pre svega poznat po svojim knjigama ''Veliki Teror'' (1969) i ''Žetve očajanja'' (1986).Konkvist piše o milionima onih koji su umrli usled gladi u Ukrajini,u gulazima koji su predstavljali radničke kampove i tokom sudskih istraga u periodu 1936-1938,koristeći kao sredstva informacije ukrajinskih emigranata koji žive u USA i pripadaju desničarskim partijama,a koji su kolaborirali sa nacistima u Drugom Svetskom Ratu.Mnogi od Konkvistovih heroja bili su poznati po tome što su bili ratni kriminalci koji su učestvovali u genocidu nad ukrajinskim Jevrejima 1942.Jedan od ovih ljudi bio je Mikola Lebed,osuđen kao ratni kriminalac posle Drugog Svetskog Rata.Lebed je bio šef bezbednosti u Lvov-u tokom nacističke okupacije i predsedavao je tokom stravičnog proganjanja Jevreja koje je uzelo maha 1942 godine.Godine 1949 CIA je primila Lebeda u USA gde je radio kao čovek zadužen za širenje dezinformacija.

Stil koji preovladava u Konkvistovim knjigama je nasilni i fanatični anti-komunizam.U svojoj knjizi 1969 godine,Konkvist nam govori da broj onih koji su umrli usled gladi u Sovjetskom Savezu između 1932-1933 iznosi između 5 miliona do čak 6 miliona ljudi,a da je pola od toga bilo Ukrajinaca.Ali godine 1983,tokom Reganovog anti-komunističkog krstaškog rata,Konkvist je podvlačio da je glad u 1937 godini porasla na 14 miliona žrtava!Takve preokrenute tvrdnje su trebale da budu dobro nagrađene : godine 1986 on je pristao da Reganu napiše materijal za njegovu predsedničku kampanju koja je imala za cilj da pripremi američki narod na sovjetsku invaziju.Pitanje u tekstu je glasilo : ''Šta raditi kada Rusi dođu – priručnik za preživljavanje!''.Čudne reči dolaze od strane jednog profesora istorije!

Činjenica je da nema ničega čudnog u svemu ovome,jer dolazi od strane čoveka koji je potrošio ceo svoj život živeći od laži i fabrikovanih besmislica koje su se odnosile na Sovjetski Savez i Staljina - dolaze od čoveka koji je prvo radio kao agent tajne službe,a zatim kao pisac i profesor na Stamford Univerzitetu u Kaliforniji.Konkvistova prošlost je izneta u Gardijanu 27 januara 1978 u članku koji ga indentifikuje kao bivšeg agenta u odeljenju za dezinformacije Britanske Tajne Službe – Informaciono istraživačko odeljenje (IRD).IRD je bila sekcija stvorena 1947 (originalano nazvana Komunistički Informacioni Biro) čiji je glavni zadatak bila borba protiv komunističkog delovanja u celom svetu na taj način što su projektovane priče među političarima,žurnalistima i ostalima koji su bili u poziciji da utiču na javno mnjenje.Aktivnosti IRD-a su bile široko rasprostranjene,sve do samih granica Britanije.Kada je IRD trebala da bude formalno raspuštena 1977 godine,kao rezultat razotkrivanja njenog učešća u saradnji sa ekstremnom desnicom,otkriveno je takođe da u samoj Britaniji više od 100 dobro poznatih žurnalista ima kontakt sa IRD-om,koji ih redovno snabdeva materijalom za članke.Ovo je bila rutina u nekoliko većih britanskih novina,kao što su : Financial Times, The Times, Economist, Daily Mail, Daily Mirror, The Express, The Guardian i ostali.Činjenice iznesene u Gardijanu zbog toga nam daju uputstvo o tome kako je tajna služba bila u stanju da manipuliše,pružajući lažne informacije javnosti.

Robert Konkvist je radio za IRD od njegovog osnivanja pa sve do 1956 godine.Konkvistov zadatak bio je doprinos stvaranju mita takozvane ''crne istorije'' Sovjetskog Saveza – predstavljanje lažnih priča kao činjenica i distribuiranih među žurnalistima i ostalima koji su sposobni da utiču na javno mnjenje.Posle njegovog formalnog napuštanja IRD-a,Konkvist je nastvio da piše knjige dobijajući sugestije od IRD-a,sa podrškom tajne službe.Njegova knjiga ''Veliki Teror'' bazirana na desničarskim tekstovima moćne borbe koja je uzela maha u SSSR-u 1937 godine,bila je u stvari rekompilacija teksta koji je napisao dok je radio za tajnu službu.Knjiga je završena i publikovana uz pomoć IRD-a.Treća publikacija je brzo kupljena od strane Praeger novina,normalno ujedinjenim sa publikacijom literature koja vodi poreklo iz CIA izvora.Namena Konkvistove knjige bilo je prezentovanje ''korisnih budala'' kao što su bili univerzitetski profesori i ljudi koji su radili u novinama,radiju i na TV-u,kako bi se osiguralo da laži Konkvista i ekstremne desnice nastave svoje širenje kroz populaciju.Konkvist je do današnjeg dana ostao za desničarske istoričare jedan od najvažnijih izvora materijala koji se odnosi na SSSR.

Aleksandar Solženjicin

Druga osoba koja je oduvek uzimala učešće u knjigama i člancima o navodnim milionima onih koji su izgubili svoje živote ili slobodu u SSSR-u je ruski autor Aleksandar Solženjicin.Solženjicin je postao poznat u kapitalističkom svetu krajem 1960-e sa svojom knjigom ''Arhipelag Gulag''.On sam je bio osuđen 1946 godine na 8 godina u radničkom kampu zbog kontra-revolucionarnih aktivnosti u obliku anti-sovjetske propagande.Po rečima Solženjicina,borba protiv nacističke Nemačke u Drugom Svetskom Ratu mogla je biti izbegnuta da je sovjetska vlada prihvatila kompromis sa Hitlerom.Solženjicin je takođe optužio sovjetsku vladu i Staljina da su bili čak i gori od Hitlera sa njegove tačke gledišta,jer su podstakli smrtonosne efekte ratom koji je ostavio posledice na narod SSSR-a.Solženjicin nije krio svoje simpatije prema nacistima.On je bio dokazani izdajnik.

Solženjicin je započeo godine 1962 da publikuje knjige u Sovjetskom Savezu sa pristankom i uz pomoć Nikite Hruščova.Prva knjiga koju je publikovao bila je ''Dan A u životu Ivana Denisoviča'',koja se odnosila na život zatvorenika.Hruščov je iskoristio Solženjicinove tekstove da bi se borio protiv Staljinovog socijalističkog nasleđa.Godine 1970 Solženjicin je dobio Nobelovu nagradu za literaturu sa svojom knjigom ''Arhipelag Gulag''.Njegova knjiga je zatim počela da se publikuje u ogromnim količinama kapitalističkih zemalja,a njen autor je postao jedan od najdragocenijih instrumenata imperijalizma u borbi protiv socijalizma Sovjetskog Saveza.Njegovi tekstovi o radničkim kampovima su bili dodati propagandi o navodnim milionima žrtava u SSSR-u i predstavljeni u kapitalističkim masmedijima kao mišljenje koje je bilo istinito.Godine 1974 Solženjicin je odbacio svoje sovjetsko državljanstvo i emigrirao u Švajcarsku,a zatim u Ameriku.U to vreme on je bio smatran od strane kapitalističkih novina kao jedan od najvećih boraca za slobodu i demokratiju.Njegove simpatije prema nacistima su zakopane kako ne bi smetale u propagandnom ratu protiv socijalizma.

U USA Solženjicin je često pozivan da govori na važnim skupovima.On je na primer bio glavni govornik na AFL-CIO ujedinjenom kongresu 1975 godine,a 15 jula 1975 bio je pozvan da održi predavanje o svetskoj situaciji u američkom Senatu!Njegova predavanja koja su se svodila na jako nasilne i provokativne agitacije,bile su jako sumnjive i propagandističke sa svih mogućih reakcionarnih pozicija.Između ostalog on je agitovao da Vijetnam bude napadnut ponovo posle svoje pobede nad Amerikom.I više od toga:posle 40 godina fašizma u Portugalu,kada su levičarski oficiri uzeli moć u narodnoj revoluciji 1974 godine,Solženjicin je počeo da vrši propagandu favorizujući američku vojnu intervenciju u Portugalu, koja bi se po njemu priključila Varšavskom paktu ukoliko USA ne interveniše.U svojim predavanjima Solženjicin je oduvek ponižavao oslobođenje portugalskih kolonija u Africi od imperijalizma.

Postalo je jasno da je pogonska snaga Solženjicinovih govora bio oduvek prljavi rat protiv socijalizma – od navodnih egzekucija nekoliko miliona ljudi u Sovjetskom Savezu,do desetina i stotina amerikanaca koju su bili zatvoreni i mučeni,po samom Solženjicinu,u severnom Vijetnamu.Ova Solženjicinova ideja da su amerikanci korišćeni kao roblje u severnom Vijetnamu proširile se posle ''Rambo filmova'' u vezi sa vijtenamskim ratom.Američki žurnalisti koji su se usuđivali da pišu i favorizuju mirno rešavanje konflikta između USA i SSSR-a optuživani su od strane Solženjicina u njegovim govorima da su postali potencijalni izdajnici.Solženjicin je takođe propagirao i favorizovao porast američkih vojnih kapaciteta protiv SSSR-a,u kojima je zahtevao da budu još snažniji kada su u pitanju tenkovi i avioni – do čak 7 puta,dok je što se tiče atomskog naoružanja smatrao da USA treba da bude opremljenija od 3 do do čak 5 puta od SSSR-a.Solženjicinova predavanja o SSSR-u,reprezentovala su glas ekstremne desnice.Ali on sam je čak išao mnogo dalje u svojoj javnoj podršci fašizmu.