III deo:

Podrška Frankovom fašizmu

Pošto je Franko umro 1975 godine,španski fašistički režim je počeo da gubi kontrolu nad političkom situacijom,a na početku 1976 događaji u Španiji su zauzeli centralno mesto u zainteresovanosti svetskog javnog mnjenja.Održavani su štrajkovi i demonstracije na kojima se tražila demokratija i sloboda,a Frankov naslednik Kralj Huan Karlos,obavezao se veoma oprezno da će uvesti izvesnu liberalizaciju kako bi umirio socijalnu uznemirenost.

U jednom od najvažnijih momenata u Španskoj političkoj istoriji,Aleksandar Solženjicin se pojavio u Madridu i dao jedan intervju programu ''Directismo'' jedne subotnje večeri 20 marta u vreme najveće gledanosti (pogledati španske novine,ABC i Ya 21 marta 1976 godine).Solženjicin koji je unapred bio upoznat sa pitanjima,iskoristio je priliku da izloži svakakve vrste reakcionarnih izjava.Njegova namera nije bila da podrži kraljevu takozvanu liberalizaciju mera.Čak naprotiv,Solženjicin je upozoravajući istupao protiv demokratskih reformi.U svom televizijskom intervjuu on je izjavio da je 110 miliona Rusa umrlo nasilnim putem ili su bili žrtve socijalizma i uporedio je ''robovanje sa kojim je sovjetski narod bio suočen naspram slobode koju su Španci uživali''.Solženjicin je takođe optužio progresivne krugove samih ''utopista'' koji nameravaju da Španiju učine diktatorskom državom.Pod progresivnim krugovima on je mislio na svakoga u demokratskoj opoziciji u kojoj su bili – liberali,socijal-demokrati ili komunisti.''Poslednje jeseni'',kaže Solženjicin,''svetsko javno mnjenje je bilo veoma zabrinuto za sudbinu španskih terorista (španski anti-fašisti su osuđeni na smrt od strane Frankovog režima).Sve vreme progresivno javno mnjenje tražilo je demokratsku političku reformu dok je podržavalo akte terorizma.Oni koji su težili brzoj demokratskoj reformi da li su uopšte shvatili šta će se desiti sutra ili dan posle toga?U Španiji će možda biti demokratije sutra,ali posle sutrašnjeg dana hoće li biti sposobni da izbegnu pretvaranje demokratije u totalitarizam?''Oprezno ispitivan od strane žurnalista da li takve izjave mogu biti viđene kao podrška režimima u zemljama gde nije bilo slobode,Solženjicin je odgovorio : ''Ja znam samo jedno mesto gde ne postoji sloboda i to je Rusija''.Solženjicinove izjave na španskoj televiziji bile su direktna podrška španskom fašizmu,ideologiji koju je on podržavao još mnogo godina.

Ovo je jedan od razloga zašto se Solženjicin krio od očiju javnosti u svom 18-to godišnjem egzilu u USA i jedan od raloga zašto je počeo da dobija nešto manje od totalne podrške kapitalističkih vlada.Za kapitaliste to je bio dar od samog Boga da iskoriste čoveka kao što je Solženjicin u svom prljavom ratu protiv socijalizma,ali sve ima svoje granice.U novoj kapitalističkoj Rusiji, ono što određuje podršku zapada političkim grupama je čista i jednostavna mogućnost obavljanja dobrog posla sa visokom profitima pod okriljem ovakvih grupa.Fašizam kao alternativni politički režim za Rusiju nije smatran kao dobar za posao.Zbog ovog razloga Solženjicinovi politički planovi za Rusiju su mrtvo slovo na papiru sve dok zapad podržava njihovo poslovanje.Ono što Solženjicin želi u Rusiji je povratak autoritarnog carskog režima,ruku pod ruku sa tradicionalnom Ruskom Pravoslavnom Crkvom!Čak ni najarogantniji imperijalisti nisu zainteresovani za podršku ovako velikoj političkoj gluposti.Ako bi tražili nekoga ko podržava Solženjicina na zapadu,mogli bi da ga nađemo među glupanima ekstremne desnice.

Nacisti,policija i fašisti

Dolazimo na kraju do toga da su ovo neki od najznačajnijih snabdevača buržoaskih mitova koji se odnose na milione onih koji su navodno umrli ili bili zatočeni u Sovjetskom Savezu:nacista William Hearst,policijski agent Robert Konkvist i fašista Aleksandar Solženjicin.Konkvist je igrao vodeću ulogu,sve dok je uz pomoć svojih informacija bio koristan za svetske masmedije i bio čak baza na kojoj su se zasnivali školski i univerzitetski sistemi.Konkvistov rad je bez sumnje prvorazredno delo policijske dezinformacije.Godine 1970 Konkvist je dobio ogromnu pomoć od strane Solženjicina i serije drugorazrednih likova poput Andreja Sakharova i Roj-a Medvedeva.U dodacima koji su se pojavili svuda po svetu,brojni ljudi koji su se posvetili spekulisanju oko broja umrlih i mučenih su bogato nagrađivani od strane buržoaskih novina.Ali istina je konačno iznesena i pokazano je pravo lice ovih falsifikatora istorije.Gorbačovljevo naređenje da se otvore partijski tajni arhivi radi istorijske istrage,imali su posledice koje niko unapred nije mogao predvideti.

Arhivi demonstriraju propagandne laži

Špekulacije o milionima onih koji su umrli u Sovjetskom Savezu je deo prljavog propagandnog rata protiv Sovjetskog Saveza i zbog svega ovoga negiranje i objašnjenja data od strane ovog društva nikada nisu shvaćena ozbiljno,a takođe nikada nisu našle mesto u kapitalističkim novinama.Na kraju krajeva,kontrirajući svemu ovome činjenice su ignorisane dok su ''specijalisti'' kapitalom kupovali prostor u medijima koliko god su želeli šireći svoje fikcije.I kakve su te fikcije zapravo bile?Šta zapravo milioni umrlih i zatočenih po tvrdnjama Konkvista i ostalih ''kritičara'' imaju zajedničko;da li je to bio rezultat sličnih laži i procena u vidu metoda koji su imali nedostatak naučne osnove?!

Prevarantski metodi daju milionski porast mrtvih

Konkvist,Solženjicin,Medvedev i ostali koriste statistike publikovane od strane Sovjetskog Saveza,na primer,nacionalni popis stanovnika,kome su dodali pretpostavjeni populacioni rast bez ikakvog vođenja računa o situaciji u zemlji.Na ovaj način oni su doneli svoje zaključke o tome kako je mnogo ljudi moralo da bude u zemlji krajem tih godina.Za ljude koji su nestajali tvrdilo se da su umrli ili su bili zatočeni zbog socijalizma.Metod je jednostavan ali u isto vreme i kompletno prevarantski.Ovaj tip ''otkrovenja'' tako važnih političkih događaja nikada ne bi bio prihvaćen da se to otkrovenje odnosilo na zapadni svet.U takvom slučaju sigurno da bi profesori i istoričari protestovali protiv takvih fabrikacija.Ali čim je SSSR bio objekt takvih fabrikacija,one su bile i prihvatljive. Jedan od razloga je sigurno i taj što su profesori i istoričari smestili svoj profesionalni uspeh ispred svog profesionalnog integriteta.

U bojkama,koji su bili zaključci ovih ''kritika''?Saglasno Robertu Konkvist-u (u proceni koju je napravio 1961 godine) 6 miliona ljudi je umrlo usled gladi u SSSR-u ranih 30-ih početkom 20 veka.Ovaj broj Konkvist povećava na 14 miliona godine 1986.U odnosu na to što je rekao u vezi gulaga kao radničkih kampova,tamo je bilo smešteno prema Konkvistu 5 milona zatvorenika 1937 pre čistke u partiji,koje je vojni i državni aparat započeo.Posle početka čistke,po Konkvistu je tokom 1937-38 bilo dodato još 7 miliona zatvorenika,praveći od toga konačan broj od 12 miliona zatvorenika u radničkim kampovima godine 1939.I ovih 12 miliona bi po Konkvistu trebalo da predstavljaju jedino političke zatvorenike.U radničkim kampovima su bili takođe zatočeni obični kriminalci,koji su prema Konkvistovom mišljenju trebali daleko brojem da nadmaše političke zatvorenike.Ovo znači prema mišljenju Konkvista da je tamo otprilike trebalo da bude oko 25-30 miliona zatvorenika u radničkim kampovima Sovjetskog Saveza.

Ponovo po samom Konkvistu,milion političkih zatvorenika su pogubljeni između 1937 i 1939,a drugih 2 miliona su umrli usled gladi.Konačna izmišljotina odnosi se na čistku od 1937-1939,gde je po Konkvistu stradalo 9 miliona od kojih je 3 miliona umrlo u zatvoru.Ovaj prikaz bio je odmah predmet ''statističkog nameštanja'' od strane Konkvista koji mu je omogućio da dođe do zaključaka da su boljševici usmrtili ne manje od 12 miliona političkih zatvorenika između 1930-1953.Dodajući ovaj prikaz broju onih koji su umrli usled takozvane gladi 30-ih,Konkvist je došao do zaključka da su boljševici ubili 26 milona ljudi.U jednoj od svojih poslednjih statističkih manipulacija,Konkvist je tvrdio da je 1950 godine bilo 12 miliona političkih zatvorenika u SSSR-u.

Aleksandar Solženjicin koristio je više ili manje slične statističke metode kao i Konkvist.Ali koristeći ove pseudo-naučne metode na osnovama različitih premisa došao je čak do mnogo ekstremnijih zaključaka.Solženjicin je prihvatio Konkvistovu procenu od 6 miliona mrtvih koji su proizlilazili usled izgladnjivanja od 1932-33.Bez obzira na sve što se odnosilo na čistke od 1936-39,on je verovao da je najmanje 1 milon ljudi godišnje umiralo.Solženjicin je podigao konačan broj govoreći nam da su usled kolektivizacije do Staljinove smrti 1953 komunisti ubili 66 milona ljudi u SSSR-u.Na vrhu optužbi on drži da je sovjetska vlada odgovorna za smrt 44 milona Rusa koji su ubijeni u toku Drugog Svetskog Rata.Solženjicinov zaključak je da su ''110 miliona Rusa žrtve socijalizma''.Što se tiče odnosa prema zatvorenicima,Solženjicin nam govori o tome da je broj ljudi u radničkim kampovima 1953 godine iznosio 25 miliona.

Gorbačov otvara arhive

Zbirka fantazije prikazana je nad produktom ekstremno dobro plaćenih fabrikacija,koje su izašle u buržoaskoj štampi 1960,uvek prezentovanih kao stvarne činjenice određene kroz aplikaciju naučnog metoda.

Iza ovih fabrikacija sakrivale su se zapadne tajne službe,pre svih CIA i MI5.Udar masmedija na javno mnjenje bio je toliko veliki,da čak i danas oblikuje uverenje o istinitosti u velikom delu populacije zapadnih zemalja.

Sramna situacija se još i pogoršala.U samom Sovjetskom Savezu,gde Solženjicin i ostali dobro poznati ''kritičari'' kao što su Andrej Sakharov i Roj Medvedev nisu mogli naći nikoga da podrži njihove fantazije,suštinske promene su uzele maha 1990.U novom ''slobodnom novinarstvu'' otvorenim od strane Gorbačova,sve što se protivilo socijalizmu smatrano je pozitivnim,jer je donosilo katastrofalne rezultate.Nepostojeća špekulativna naduvavanja zauzela su mesto u broju onih koji su umrli ili zatočeni pod socijalizmom,a danas pomešanih zajedno sa grupom od 10 miliona ''žrtava'' komunizma.

Histerija Gorbačovih ''slobodnih novina'' progurala su laži Konkvista i Solženjicina.U isto vreme Gorbačov je otvorio arhive Centralnog Komiteta u svrhu istorijskog istraživanja,na zahtev slobodnih novina.Otvaranje arhiva Centralnog Komiteta Komunističke Partije je uistinu centralno pitanje u ovoj zamršenoj priči i to iz dva razloga: delimično zbog toga što u arhivama mogu biti nađene činjenice koje mogu rasvetliti istinu.Ali čak mnogo važnija je činjenica da ovo suludo špekulisanje u vezi sa brojem onih koji su ubijeni ili zatočeni u Sovjetskom Savezu,a zbog kojeg je bilo zahtevano otvaranje arhiva,bude prikazano i potvrđeno.Svaki od ovih špekulanata tvrdili su da će slučajevi mrtvih i zatočenih biti dokazani:Konkvist,Sakharov,Medvedev i svi ostali.Ali kada su arhivi otvoreni i istraživački izveštaji bazirani na aktuelnim dokumentima publikovani,dogodilo se nešto zaista čudno.Iznenada su Gorbačove slobodne novine i špekulanti naprosto
izgubili interesovanje za arhive u kojima su zabeleženi podaci o zatočenim i mrtvim ljudima.

Rezultate istraživanja arhiva Centralnog Komiteta koja su izneli ruski istoričari Zemskov,Dugin,Hlevenjuk, pojavila su se u naučnim časopisima od 1990 i bila su sasvim neprimetna.Izveštaji koji su nosili rezultate istorijskih istraživanja bili su potpuno suprotni u odnosu na naduvane podatke gledajući u brojkama,koje su iznele ''slobodne novine'' i u kojima se tvrdilo da je to bilans zatočenih i mrtvih.Zbog svega toga njihov sadržaj ostao je neobjavljen.Izveštaji su publikovani u niskotiražnim naučnim časopisima praktično nepoznati za javnost u potpunosti.Izveštaji rezultata naučnih istraživanja mogli su tek nešto malo da se takmiče sa novinarskom histerijom,tako da su laži Konkvista i Solženjicina nastavile da dobijaju podršku od strane dela populacije bivšeg SSSR-a.Na zapadu takođe,izveštaji ruskih istraživanja kaznenog sistema pod Staljinom bio je totalno ignorisan na glavnim stranama novina,a takođe i u vestima na TV-u.Zašto?